Marketing
bez naslova
U subotu smo neplanirano završili vani na ručku. Nije nam se jela sarma koja je bila na kućnom meniju ,nit nam se išta kuhalo. Pa prošetali do kvartovske pizzeriie. Očito se mnogima nije kuhalo tako da je bila prava obiteljska atmosfera tj. za gotovo svakim stolom obitelj sa djecom , tu i tamo poneki par.
A naše dijete uživalo ! Mirno je sjedio za stolom u svojim kolicima i gledao okolo,najviše djecu naravno, al' budno je pratio i konobara i čudno ga gledao kad je nešto odnosio sa stola. Ušićario je malo liganja sa žara sa tatinog tanjura
, a i mouse au chocolat 
sa maminog tanjura iako mu inače ne dajemo nikakve slatkiše.
A ja sam tu i tamo škicnula neke od susjednih stolova koji su mi bili u vidokrugu.
I čudila se nekomunikaciji. Jedna je mlada obitelj jela u potpunoj tišini, roditelji i dvoje djece, svatko zadubljen u svoj tanjur, nit su se gledali nit su međusobno razgovarali Brrr. 
Za drugim je stolovima bilo nešto živahnije ,a zapravo se može predvidjeti ponašanje „ekipe“ čim se pojave.
Tako je nekih 10-tak minuta prije našeg odlaska došla još jedna obitelj sa curicom od nekih godinu i pol u kolicima. Ma čim sam bacila pogled na mamu ( zgodna ali nabrušena plavuša) znala sam kakav će biti scenarij. Naravno, malu je tata morao nosati po restoranu čim su je skinuli , stalno je vriskala, te hoće hodat, te hoće se nosat, te ovo, te ono. 
A i parove volim škicnuti, već se na prvi pogled može vidjeti da li se radi o friškoj, dugoj, nagriženoj, skladnoj, histeričnoj , oficijelnoj , prolaznoj itd vezi.
Tko bi rekao da kraj dioptrije koju imam zapažam sve to 
Post je objavljen 09.01.2007. u 08:06 sati.