Smirio sam se tek onda kada sam uvideo koliko je ovaj život opasan. Sve dotle sam bio pomalo setan, i dosađivao sam se. Od tada sam veseo, jer vredi. Opasnost je oštar vazduh sudbine, a ja se osećam dobro samo u oštrom vazduhu. Kukavičluk ne spada među moje vrline. Uvek sam tražio ono što je najteže. I našao sam oboje, osamu i vedrinu.
Tri puta mi se isto zbilo. Toliko isto da lica tri zbivanja mirno mogu da zamenim i koristim jedna umesto drugih. Behu tri sasvim različite žene. Jedna plava, teška i jaka, kao valkira, druga kao dečak i egzaltirana, treća tamna i duboka, kao bunar. Zamislio sam jedan veliki život, došla je prva i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio jedan još veći, došla je druga i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio i od ovoga veći, došla je treća i ispostavilo se da se ni on ne može realizovati. U sva tri slučaja ljubav je planula u trenu.
Jednom sam više dana lutao među planinama. Beše jutro, kada sam sišao niz pristranak, u dolini je počivao majur. Beše rani septembar, još leto a već jesen, zatišje i tama pod žutim, smirenim suncem. Sada, pomislim, sada ću sresti nju, nju koja isto tako zna da dolazim, kao što ja znam da me ona čeka, nju koja smisao svakog svog koraka nalazi u tome što je približava meni, nju koja zagleda u oči svakog stranca: možda sam ja koji znam da se približavam njoj, koja ako uđe u voz, misli da možda ja već sedim unutra, čuje nečije ime, veruje da je moje, čuje glas, veruje da ja govorim. Sada se susrećem s njom na majuru, leži ispod drveća, čita da bi stuckala vreme, dok prilazim, čeka me, kao i uvek, čeka, i kad me ugleda, ustaje i dolazi, prirodno, bez reči, polazi sa mnom, i ja s njom, skupa, jer je ona postala ja, i ja sam postao ona, i od tog trena nešto kao što je ja nema naročitog smisla. Prolazim majurom. Kao da sam ona, tako posmatram pospanog ekonoma imanja, nadničara, stan vlasnika, na prozorima bele zavese. Do sada je ovde živela, ali sada polazi sa mnom. Šta će prvo prosloviti? Verovatno nešto veoma jednostavno, možda da je gladna. Možda da joj je kamenčić upao u cipelu. Ja ću je pogledati, pomisliću da je lepa, ali joj neću reći, jer ona već zna da to hoću da joj kažem, i ozbiljno se smeši. Presecam put, i krećem uzbrdo. Sasvim sam miran. Po toj smirenosti znam da sam je zaista susreo. Kako je to čudno što se odjednom sve razrešilo, odjednom je sve postalo glatko, može doći bilo šta. Eno je! U travi bela haljina na plave tufne. To je ona. Nema u meni nimalo strepnje. Ne bojim se prvi put u životu. Sada je već dobro. Stižem gore, put skreće levo, travnati brežuljak se odvaja od neba i vidim iza njega na užetu niz haljina vijori, i ona na plave tufne. A na pristranku nikoga nema.
U sve tri žene sam osećao da sam nju sreo, nju koju ne treba obmanjivati, kojoj ne treba lagati, koja dolazi, odnosno s kojom idem jer je to dvoje jedno. Jednom sam rekao, svejedno kojoj, rekao sam da ću baciti kalendar. Neću više imati ponedeljak, utorak, nego ću imati dane vlas, obrva i mali prst, ona će biti moj kalendar. Jednom sam tri dana bio s jednom od njih, svejedno s kojom, minulo je tri puta po dvadeset četiri časa, a ni za trenutak nismo ispuštali jedno drugo. Kad bih je ispustio, zabolelo bi me. Kako su blistali ti dani! Kako je bila važna svaka reč. Kako je bilo važno sve odmah reći. Sve je razumela, i ja sam sve razumeo. Zagladim joj kosu, i upitam, zar ne? A ona odgovara, da. I odista tako beše.
Bela Hamvaš
Post je objavljen 05.01.2007. u 05:11 sati.