U jednom smjeru
Volim li vlakove? Naravno. Više nego stopiranje ili skučene autobuse. Volim li gužvu? Naravno, ako se samofinanciram iz fondova tuđih novčanika.
«Pardon, pardon mi, perdoname, ispričavam se, jesu li vam sise u redu, nisam li vam slučajno nadražio bradavice?»
«Hoćemo li tu na hodniku ili u zahodu?»
«Obično se podajem na licu mjesta, ali ni zasrani WC neće biti naodmet»
«Ispričavam se, može malo, oprostite, hoćete li se malo pomaknuti, imam ruksak»
«Da ga skinem? Ali kako? Aha, šakom u nos, koljenom u trbuh, đonom u lice, pljuvačkom u lice, kamufliranjem u aparat za gašenje požara»
«Sori, ovaj, ja bih prošao. Ne može? Skinjara ha? Nije li tvoja pripadnost ćelavoj skupini znak latentnog pederluka? Pa i nisi baš neki rabijatni tip s tribine. Ta tetovaža…jesi li to dobio sa žvakačama ili u Teen-u?»
«Znam gospođo, znam, vidim, troje djece, daaaa, prokleti, ne ustaju, nemaju kulture ni milosti, oprostite, a jesu li to vaša? Imaju li jednog oca?»
«Filozofski? Poznaješ li Domagoja? Crnog? S dugom kosom? Ne? Popušiti? Jest da imaš bujnu kosu, ali to nije dovoljno da prikriješ felatio.»
«Hvaljen I i M.»
«Batman? Na žalost. Oduvijek sam volio negativce. Jack Nicholson i Danny de Vito. Je li Robin po zanimanju ministrant?»
«Slobodno? Kažete od '91. Ali ja sam vam gospodine pripadnik lumpenproleterijata, duh avangarde, zloduh šezdeset i osme, začahurena gusjenica sedamdeset i prve, zaostao osamdesetih, tamo negdje oko 10 000 godina pr. n. e.»
«Neee, naravno, pa nismo na zapadu. Samo vi zapalite. Volite li mekušce? Rakove i sl.? Alergični? I moja je pokojna strina bila alergična na pelud no umrla je od pada s šesnaestog kata nebodera»
«Slobodno opružite noge. Ne, nimalo ne smrde. Nemojte biti smiješni, ove su hlače otporne čak i na jače kiseline. 420 kuna, City Centar, božićni popust»
«Samo se poslužite. Nisam pročitao ni prvu stranu, ali je li to važno. Današnje novine ionako samo lažu, a ja ih kupujem zbog križaljke»
«Nema na čemu. Riješili? Cijelu? Ja vam se divim. Fale vam dva pojma? D i Š?»
«To su vam Daske i Šarafi»
«Rezervaciju? Kakvu rezervaciju. Gospođa na šalteru rekla je da za ovaj vagon nije potrebna rezervacija. Daa? A onda ću izaći u hodnik. Mogu li ostaviti ruksak? I vi imate veliku torbu? Ako vam se djed otopi nemojte ga nanovo zamrznuti. Bit će nejestiv»
«Nadoplata? Deset kuna? Prošli tjedan je bila pet. Na šalteru? A onda dobro. Imam samo krupnog. A imate li vi kakav lubrikant ili ćemo na suho. Ako niste znali, to će vas prilično boljeti.»
«Kako da se pomaknem gospođo, ne mogu ni malim prstom lijeve noge. Da vam je pridržim? Koliko vam je sok? Deset kuna?! A je li gaziran? Ne hvala. Za vaše dobro. Od ugljičnog dioksida dobivam vjetrove, a ne bih htio da mi ga naprasno izdrkate.»
«Čini mi se da smo ga prošli. Slijedeća? Oko tridesetak kilometara. Da, da. To crveno. Samo povucite. Ne bojte se. Koliko dugo ćete oklijevati toliko će vam više trebati da se vratite pješice.»
«Nema na čemu...
...i drugi puta.»
Post je objavljen 03.01.2007. u 21:55 sati.