Živjela san za te ponedjeljke i četvrtke kad mi je bila praksa.Ljudi u tvrtci gdje sam radila(vršila praksu)su me doslovno obožavali a i ja njih.Među njima je bia i jedan momak koji mi se posebno uvuka pod kožu al to niasn imala snage nikome reč.Nisan tila da on sazna i to me ubijalo.Al on nije bia glup i po mojim pogledima je shvača o čemu se radi.Tog ponediljka san čula mamin iritantni glas kako me zove:"INEEEEEEEEEEEEEEES!!!Budi seeeeeeeeee!!!!Moraš na praksu!"Na samu spomen prakse san skočila iz kreveta i požurila sa sredit za Njega.Oko 8 sati smo bile isprid firme i cila san treperila od uzbuđenja.
Pogledala san po parkiralištu ne bi li mu vidila auto al ga nije bilo.To me i nije baš zabrinjavalo jer se znalo dogodit da bi ON doša radit i bez auta tako da...
Ušla san u firmu i došla u svoj pogon.Nije bia tu!!!U strahu san pitala ekipu di je ON i na to san dobila grozan odgovor.
DOBIA JE OTKAZ!!!
Cili mi se svit srušia u sekundi i rijeka suza mi je potekla niz lice.Nisan mogla virovat da je otiša bez pozdrava.
Nazvala san mamu i molila je da dođe po mene šta prije jer nisan mogla bit tamo di smo se skupa zezali,smijali i izmjenjivali poglede.Bolilo me bit u toj prostoriji bez njega,bez njegovih zelenih očiju.Mama je došla po mene i odvela me kući a kad san ušla u svoju sobu suze nisan mogla zadržat u sebi.Nisan svačala zašto me nije pozdravija,zašto se nije zadnji put nasmija smenon.Znala san da suze neće vratit naš zadnji susret u kojen san ga po ko zna koji put odbila kad me zva vanka ali ih nisan mogla zadržat u sebi.Plakala san i plakala i godinu san jedva prošla a na praksu san odbijala ić.Svakiput kad bi vidila "naše misto" suze bi tekle niz moje lice iako to nisan tila.Prošla je godina a on se nije vrača i rjetko kad bi se čuli a kad bi mi i posla poruku redovito bi se posvađali.Viđala san ga samo iz daleka i tad bi opet plakala.Prokockala san nešto šta mi je značilo više od ičega i sad san ispaštala zbog toga.Stalno san se pitala zašto san odbijala njegove pozive da se nađemo al odgovora nije bilo.Svaku večer san molila da se vrati al ništa se nije događalo.Na datum našeg upoznavanja je zaboravia i to mu nije bilo više važno.Ima je curu koja je uvatila priliku dok je mogla a ja san bila samo sjena u njegovon sječanju.Možda mi je čak i ime zaboravija al je zato njegov pogled,osmijeh,dodir i ime osta urizan u mom srcu.Nikad nije sazna koliko san ga volila i koliko ga volin.Nezna da patin jer ima drugu a meni nije tia pružit zadnju šansu.Uvik ću ga volit i uvik će mi bit u srcu iako ga nikad više neću vidit.Kad jednog dana buden imala sina zvat će se BEPO i pokušat ću ga odgojit da bude ka ON,on koji mi je ukra srce.Sve bi dala da iman još jednu šansu i virujte mi ovu ne bi prokockala nego bi je iskoristila na najbolji moguči način...."POBJEĆI SAD OD SVEGA ŽELIM DA OVAJ TREN SA NJIM DIJELIM,SVI SU OTIŠLI A TI,OSTANI" to je ono šta mu danas želin poručit.Ova priča nema sritan kraj al me zato naučila da je bolje nekad progutat sram od nesavršenosti nego izgubit nekog koga toliko voliš.Ja san Bepa izgubila na bolan način i ne zelin to nikome,a Njemu bi samo poručila da mi triba više od zraka koji dišen jer bez njega mi ne vridi ništa.
Post je objavljen 31.12.2006. u 14:45 sati.