Mislila sam tj. nadala sam se da se neću predati, a ću uspjeti proći sve prepreke na tom putu…….
Nisam uspjela, pokleknula sam i predala se…nisam to više mogla izdržati,jednostavno bojala sam se što donosi sutra…nije bilo lako dočekati jutro iščekivanju, u nadi da će biti bolje…
Nije u redu to što radiš,nije…jer svaki dan s tobom za mene je bio put straha…priznajem, bojala sam se i nastojala taj strah zadržati za sebe,nekako ga prekriti, nakon par mjeseci,strah je počeo govoriti iz mene… priznavala sam svakakve stvari, ne samo one koje me bilo najviše strah… samo jednoj osobi taj strah nisam mogla priznati!! TeBi
Da ,jedno čega sam se bojala bio si Ti…iskreno, i sama pomisao da te moram pogledati u oči sa osmijehom na licu bila je bolna, jer u sebi sam vrištala…
Teško je priznati sada takvo nešto ali mislim (nadam se) ako to drugi pročitaju da će moj strah postupno nestajati…
Ne zato što sam kukavica zato što se bojim oduprijeti tom strahu nego što je taj strah svaki dan u meni sve veći i ne mogu ga više nositi…težak je…
Hvala što ste podijelili moj strah s vama!!!volim vas sve
I hvala onima koji su uz mene dok sam u krizi…
Post je objavljen 29.12.2006. u 17:36 sati.