Potvrdilo se par starih pravila, tipa: što si prema nekome bolji, on tebe kamenom......
I dalje me nervira neodgovornost drugih prema drugima (prema sebi je apsolutno dozvoljena, koga briga!) i opušteno kašnjenje bez dobrog razloga. E da, prepričavanje snova me izluđuje.
I dalje živim u ubeđenju da se sve u životu dešava s razlogom i ograničeni broj puta. Uključujući i zaljubljivanje. Uključujući i lepe trenutke. I one koji to nisu. Ma kako sve neograničeno izgledalo.
I dalje se povlačim kada vidim da je nekome svejedno. Šta god da je u pitanju.
I dalje gledam filmove sa zakašnjenjem od par godina. Isto važi i za razumevanje tehnike, tehnologije, i tako toga. Kasnim. Nema veze. Sve dok mogu sebi da se nasmejem, ne izgledam glupo. Mislim... sebi. Drugima- ne znam.
Opuštena sam. Ponekad. To je dobro. I zdravo.
Ima jedna pesma, zapravo sama muzika, koja mi savršeno pristaje. Ide uz mene ovih dana. Koop Island Blues.
Toliko.
E da, mnogo mi je drago što se ova godina konačno završava. Loše sam se osećala. Već sada znam da sledeća počinje uz par bitnih promena. Imam tremu.
Post je objavljen 27.12.2006. u 19:33 sati.