Najšokantniji razgovor u zadnjih par mjeseci.
Sensei i ja u kuhinji. Ja perem casu, on nesto reze...
-„Daša, daj mi natoci u ovu patronu.“
Patrona je ta njegova boca za vino. Kupuje ga od tog nekog tipa u kanistrima pa si natace u „patronu“ radi prakticnosti.
-„Zasto je zoves patronom a ne bocom?“
-„Zato sto je boca presrpski“
........
Sapunica mi se sljevala niz ruke. Ja sam stajala i gledala u zid pitajuci se dal sam ja to stvarno cula ili mi se samo pricinilo. Nije se pricinilo, nisam jos tak pobenavila od hrane. Okrenula sam se i pogledala ga. Nisam sad ocekivala da ce plakat od srama, al sam se bar nadala faci koja kaze da je to bila sala, debilna ali sala. Nije bila. S kim ja to zivim?!
Majka se umjesala.
-„Daj, Hrvoje, ne seri!“
Nisam sad cula sto se dalje pricalo, otisla sam u sobu da probam to progurat kroz sistem.
U stvari, ne mogu rec da sam bila sad neznam kak zacudjena, deset godina je i previse da bi shvatilo da je netko govnar, al me svaki put iznenadi spektar njegove mrznje. Koji je poprilicno sirok jer obuhvaca >sve<.
Fuj
Slusa se: Nočnyje snajpery – sve po redu, imam maniju... trenutno „Kuba“
Zeli se: da glupi ljudi dobiju granulom! I ono od jucer.
Osjeca se: lagano gadjenje
Post je objavljen 26.12.2006. u 14:41 sati.