Prvo bi se tila zahvalit svima na komentarima...pa eto-hvala-
i zahvalit se mojoj klapi koju volin najviše na svitu...ljudi volin vas svih...i evo....ova pisma me nakako podsijeća na nas jer bi tila,naravno,kad se raziđemo da ostanemo klapa i naravno -prijateljice-...velika pusa martini v. od cile klape....pa evo pisme i klapo uživajte...možda bi je mogli napravit četveroglasnu....hehehe...šala...
Azurno nebo, čekamo zoru,
pet, šest mladih golubica,
nasmiješena su im lica i poslije mnogo godina
u mome srcu draga slicica,
zajedno smo momke gledale,
zajedno po rivi setale,
pravile se da smo vazne,
da smo pametne i snazne,
sanjale smo zemlje daleke.
Hej ljepotice moje prijateljice,
gdje su naši snovi ostali,
hej sve smo mi kao ptice selice,
svaka svome jugu odleti,
djevojčice žene postale,
neke su se već i udale,
a ja još čekam azurne zore,
ja još želim preplivati more,
ja još sanjam zemlje daleke...
Post je objavljen 21.12.2006. u 21:27 sati.