Mislim da mi psihoanaliza ne pomaže. Probati ću lobotomiju.
Woody Allen
Postoje stvari koje mogu deprimirati najjadnije. Kao kad morate tražiti novac od majke.
- Ti imaš gotovo trideset godina!
- Znam mama.
- E, i ja znam. Kako ne bi znala. Znaš kakav je to porod bio?! Znaš da sam te rodila sa carskim rezom?
- Znam mama. Rekla si mi to. - Pogledao sam u pod, kako se priliči. Nisam nastavio rečenicu, a htio sam ju podsjetiti kako mi je to rekla još kada sam imao pet godina. I kako mi je to godinama nakon toga ponavljala. Budila bi me usred noći samo da me podsjeti.
- Još me boli - hoćeš da vidiš ožiljak.
- Neću mama.
- Kada ćeš nam prestati biti teret? Šta radiš s tolikim novcem? Kurveraj? Šta je ovo - 200 kn svaki drugi dan?
- Psihijatar mama.
- Psihijatar ?! 200 kn svaki drugi dan?! Pa jesi li ti normalan?!
- Nisam mama.
- Ti si lud, da znaš!
- Znam, mama.
- O čemu mu pričaš tamo?
- Ne znam... Svemu...
- Pričaš o meni, jel da?
- Ne mama, o svemu
- Pričaš o onome kako sam pobjegla kad si bio mali, jel da? Nikad mi to nećeš oprostiti! A znaš da je to bila postporođajna depresija, to je normalna pojava!
Mama se vratila kada sam imao jedanaest godina. Opet je otišla i vatila se kad me prošao pubertet.
Ali dobro je to. Kad se toga sjeti odmah otvara novčanik i počne plakati o tome kako smo nezahvalni i zli. Ali tu bar priča završava i ja odlazimm puna novčanika.
-
Post je objavljen 20.12.2006. u 23:30 sati.