Zašto svi mogu biti sretni, a ja kad osjetim trunku sreće odmah ostanem bez svega?
Kao da je sreća rezervirana za sve osim za mene...
Znam da možda previše dramatiziram…
...puno ljudi nema ništa na ovom svijetu i nikoga….
…ali trenutno se osjećam tako prokleto sama i daleko od svih…
…a hrpa je ljudi oko mene…
…ne volim taj osjećaj…
…nikad nisam i nikada neću…
…razumljivo, zar ne?
Nitko ga ne voli…
a opet, pojavi se svako malo i ubije me u pojam…
…poželim da me nema i da me nikada nije ni bilo…
Mrzim prosinac!
I mrzim ovu šugavu zimu.
I ovo blagdansko vrijeme.
I ove vruće slane kapi koje mi padaju niz lice….
Post je objavljen 20.12.2006. u 21:36 sati.