Dakle, kakvu zagonetku smo dobili? Pitala sam ga zašto jednostavno nije odgovorio ne, hvala. Odakle mu toliko volje da mi onako podrobno sve odgovori. Odgovorio mi je da i on ima dva moguća odgovora. Jedan je ne, hvala, a drugi je dođite na kavu da neobavezno popričamo. U ovaj drugi ste upali zbog kćeri (neka joj radno ime bude Kvisko). Cijeli vikend sam mučila sve oko sebe: ko je taj, kak on zna za tebe Kvisko, mozda neki tata koji te pozna, mozda preko ovog, preko onog.
Odgovor koji je uslijedio u utorak bio je sve samo ne poznanstvo. Čovjek je najnormalnije upisao moje ime na gugl i dobio neke rezultate; jedan od njih bilo je i ime moje skoro punoljetne kćeri; pa je provjerio njeno ime i našao njen blog. Blog ne samo da mu se svidio, nego mu se JAKO svidio, dakle: ako je mala takva, ni mama ne može bit za bacit.
To je znači, to. Sad smo mogli pričat dalje. Normalno da mi je to imponiralo. Pa kome ne bi?
Ispričala sam mu svoje želje: ŽELIM OBJAVIT SLIKOVNICU!!
Dobro, dobro polako. Zašto? Zato. Ok. Kako? E to je već teže. Pitanja koja sam mu postavljala i sve ono što mi je rekao ne mogu tu sada prenijeti i da hoću jer sam zaboravila. Kako će moji zadaci ići, tako ću ih pisati i nadam se da će nakon nekoliko desetina postova jedan, tj. zadnji biti: to je to! moja ideja materijalizirala se! U ovom ili onom obliku.
Zato, hvala bogu ili kome vec na Stričeku. Hvala internetu. Slučaju. Neke priče iz te moje slikovnice biti će na objavljene na web stranici. U sljedećim postovim pisati ću o tome kako novopečena producentica to radi. Puna mi je glava i ne stignem sve ni zapisati.
Post je objavljen 19.12.2006. u 22:56 sati.