Pregled posta

Gosti: učesnici skupa u organizaciji Helsinškog odbora: Slobodan Antonić, Nenad Prokić, Vesna Pešić, Žarko Korać i Olivera Milosavljević; sociolog Mladen Lazić, psiholog Dobrila Mirković i stručnjak za marketing Nadežda Milenković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

...

Svetlana Lukić: Što se tiče štrajka glađu vojvode Šešelja, bilo bi šteta da umre iz dva razloga. Jedan je da bi bilo dobro da se suđenje završi i on bude osuđen za svoje zločine, a drugi je da bi nepravedno da on može da bira kada će i kako da umre. To pravo je svojom politikom oduzeo mnogim ljudima; umirali su od kama njegovih paravojnih formacija, bacani u blato, na kolena, streljani.

...

Dobrila Mirković: Saznala sam da je još jednom štrajkovao glađu i to duže nego sada. To u Americi zovu kraljica mature, kraljica parade - on mora da bude glavni. On je ležao po skupštini, oni su ga nosali po skupštini, on je batrgao nogicama. To je bio cirkus. Njemu uzmu džipče, i to kradeno, molim fino, da se zna, a čovek uzme i batrga istim tim nogicama - čovek od 200 kila. Neukusno, čoveče, batrga nogicama da mu vrate džipče, jer svi imaju, samo on nema. I sad, šta se dešava, on tamo čami tri godine, a njegov karakter je samodovoljnost - kada se on vidi u ogledalu, to je čudo jedno šta on tamo vidi. I sada on jednostavno mora da izađe iz anonimnosti. To je cela njegova muka, što više nije glavni.

...

Nadežda Milenković: Mene pogađa to što, ako ne saosećam sa izgladnelim Šešeljem, sa mnom nešto nije u redu. Pa ja stvarno ne saosećam i neka ovo bude moj kraj u javnosti, u političkom životu - pristajem da me nema, da me svi napljuju, ali na to jednostavno ne pristajem. Znaš, to je ono - u noći kada gori Hilandar, ti me pitaš zašto sam obijao trafike. To je postepena priprema javnog mnjenja, pa kada to prođe, onda idu dalje – ne smeš da me pitaš na slavi, pa – zar sada, kada se otcepljuje Crna Gora, pa – ti me pitaš, a Šešelj štrajkuje glađu. Stalno postoji taj kao viši državni interes i ne znam da li ste primetili, kako se završio referendum, odjednom su krenule TV reklame koje sve kao potku imaju narodnjake. Banke na primer. To je odjednom postalo društveno poželjno i prihvatljivo, jer ko ne razume trubu i Guču, ne razume Srbiju. I samo gledaš ko pada brže i dublje. Onda na B92 bude kviz i pitanje - kako se zove preterani strah od stranaca. I nikom nije sumnjivo što po toj logici postoji umereni strah od stranaca, koji je normalan. Ali ne, ksenofobija je patološki strah od stranaca. Zašto bi imao strah od stranaca? Nije to strah od ajkule, pa je kao normalno da je se plašiš. Taj neko ko je pripremio pitanje, momak koji je pitanje izgovorio, cela publika, svima je bilo normalno da se u zemlji Srbiji pita kako se zove preterani strah od stranaca.

...

Nenad Prokić: Srpsko društvo je postalo talac jedne netransparentne interne moći, trenutno oličene u Vojislavu Koštunici, u okviru koje se advokati zločina ili čak i sami zločinci pojavljuju preobučeni u patriotsko ruho. Tu se odlučuje o svemu i svačemu, od Guče do Brisela, preko Tjenanmena. Ernest Renan je još 1872. dao dosta ciničnu, ali istinitu definiciju nacije - nacije su skupine ljudi koje povezuje zajedničko pogrešno viđenje prošlosti i mržnja prema susedima. I još je tvrdio kako je egzistencija nacije zasnovana na svakodnevnom referendumu. Ukoliko je esencija nacije u tome da svi njeni pojedinci imaju mnogo zajedničkih stvari, kaže Renan, onda mora da su zajedno i mnogo stvari zaboravili. I tako dolazimo na drugo pitanje, neodvojivo od prvog: ko blokira promene i suočavanje u Srbiji. Ko drugi do mađioničari logike, oni koji najviše galame da je volja naroda uvek dobra, oni koji opstaju na nepostojanju političke kulture, pa se pozivaju na domaćinsku i svetosavsku tradiciju, oni koji se kunu u nužnost po kojoj narod uvek hoće ono što je ispravno, znajući vrlo dobro da će zapravo oni sami odlučivati o toj ispravnosti, ali ne kao nekadašnji suvereni, koji su trpeli posledice svojih odluka. Naprotiv, ovde imamo uzurpatore u političkim elitama koji se nikada ne suočavaju sa posledicama svojih odluka sklanjajući se iza aklamativne narodne volje. Tipičan slučaj takve mahinacije jeste novi srpski ustav.

Suočavanje u Srbiji sprečavaju isti oni uzurpatori koji su verbalno za progres, ali iz petnih žila je vuku u XIX vek, kada je suverenost nacije bila progresivan element u okviru kojeg su ljudi zajedno napravili velike stvari pa su, nažalost, poželeli da naprave još. Taj dodatni napor je nesrećno urodio epohom svetskih ratova, a iz istog izvora su potekli i tam-tam ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Takvi uzurpatori onda tvrde kako se nakon katastrofe može dalje mirno živeti bez suštinskih i strukturalnih promena, bez suočavanja sa zločinom i suđenja ratnim zločincima i rame uz rame sa sprovodiocima politike, koja ne bi da odgovara za ono što je učinila. A prilikom svakog prinudnog suočavanja pozivaju se na suverenost, onu istu koju su onomad uskraćivali drugima oko sebe. Na taj način suština njihove politike postaje očiti kompromis sa zločinom koji ide do koketiranja sa genocidom, uz sve očajniji napor da se promene spreče ili barem odlože, bez obzira na cenu koju celo društvo plaća.

Osim što smo u regresiji, većini nije jasno da smo i poraženi i da nam je pre svega potrebna moralna obnova. Tamo gde je obezvređeno čovekovo postojanje, gde vlada krajnje nepoverenje prema ljudima, gde dominira mentalitet prevare, podaništva i egzistencijalne frustracije, teško je zauzeti moralno stanovište. Čoveku je mnogo lakše da se prilagodi bukačima, međutim, gde nema morala nema ni individualne slobode, a znanje je podloga morala i čovek mora znati šta je dobro, pa će i sam biti dobar. U okviru tog znanja neophodno je imenovati krivce za remećenje moralnog poretka. Problem Srbije je što mnogi od njih i dalje sede u parlamentu i u vladi, jer napokon – koliko košta da se uspostavi pravda? Prvo, oni koji krše zakone treba da idu u zatvor i drugo, svi oni za koje postoji indicija da su učestvovali u krivičnim delima ne mogu da budu na funkcijama. Ali kako da to utvrde oni koji su i sami krivci za remećenje moralnog poretka? Nikako i sve to onda predstavlja pad u varvarstvo, pad ispod civilizacijskog minimuma, a rezultati su vidljivi svuda unaokolo.

...

Mladen Lazić: Ko je danas pročitao novine, ne može biti siguran da li su to zaista današnje novine ili možda novine od prošle godine ili od pre nekoliko godina. Svi nastoje, i to sa različitih strana političkog spektra, da stvarnost postave i predstave kao put u lošu beskonačnost, stalno ponavljanje istog. Skoro da nema smisla čitati novine svakog dana.