Marketing
Nepokvareni telefon
Putovao je u petak kući. Kažem:
Ljubavi, ajd me cimni da znam da si stigao.Ne moramo onda razgovarati, tek da znam da si sretan u rukama svojih, da ne brinem.
Hoću, srećo.
...
Cim cim.
On stigao.
Čak smo i porazgovarali nešto sitno.
Bebi, ajde da se čujemo još kasnije, tata je u totalnom deliriju zbog Danijelove pobjede, ne mogu ovo propustiti.
Pazi kaj si reko. Zovem te kasnije. Opet.
Ma štima.
...
Cim cim.
Zovem ja.
Osoba koju ste nazvali isključila je svoj mobilni telefon.
Krasno.
A dobro je majka moja rekla: Eh, da mi je ta što mi javlja o zauzetosti ili manjku na računu srest jednom na cesti. Vidjela bi ona kaj je ide.
Probam ja opet.
Ništa.
Zbilja krasno. Nek ga nazovem.
...
Sljedeće jutro uslijedila je faza neljutimsealnećutezvat samodavidimkolkoćetebitrebatdaprviokrenešmojbroj. I dobro mi je išlo. Iako sam dvaput posegnula za mobitelom, suzdržala sam se. I čekala. Sreća moja ne dugo.
Ej, ljubi!
Daa?
Kaj se radi?
Evo s curama sam na Savi, obavljamo zadnje vježbe za seminarski.
Pozdravi ih. Nego, samo da ti kažem.
Pogodi kaj upravo radim.
Pojma ne znam. Kaži.
Tata kupio satelitsku pa slažemo sve skup.
Frajeri.
Da, da, baš. Pogodi di ćemo je provest.
Gore?/Jedva se suzdržah od riječi poput naša, kuća i jednom./
Ahaa. Provlačimo žice kroz stari dimnjak. Ne onaj kaj smo, znaš pričali da će se rušit jer će nam smetat u kupaoni za kadu, /veeeliku kadu želim!/ neg onaj drugi.
Ma daj!?/ne mora biti kada, može i tuš kabina ogrooomna/
Jap. Žice idu tamo kroz onu dječju sobu.....
I dalje se ne sjećam.Jasno, istog sam trena zaboravila da je prošlu večer isključio mobitel.
Kuća, kada, dječje sobe... Ne pamtim samo ja raspored o kojemu smo toliko puta razgovarali.
Post je objavljen 17.12.2006. u 12:18 sati.