Ovi kasno jesenski dani sve sporije i sporije prolaze,pogotovo kada mislim na nju.U školi kad je vidim mislim na nju,kada sam na treningu mislim na nju,kada dođem doma mislim na nju i počnem plakat kako sam nezrel bio.U školi sam uočio da sam za nju niko i ništa.Danas je odgovarala fiziku i ne zana odgovor na neko pitanje i gleda po razredu tko će joj pomoći i došapnut,ja joj dignem ruku kao da me pogleda da joj kažem,ona me pogleda i dalje nastavi gledat po razredu.Pa što sam ja to njoj napravio ni da moju pomoć ne želi.Sad shvaćam da sam za nju manji od makovog zrnaca,ali to moje srce ne može nažalost prihvatit.Al ja i dalje uporno molim Boga da mi da još jednu priliku kod nje,ali čini mi se da sam ja svoje profućkao.
Post je objavljen 18.11.2006. u 18:29 sati.