Evo i mene konačno sa temom LJUBAV
Naravno, neću pisati o tome koliko i da li nekog volim ili ona mene, da li me ostavila ili ja nju i slične gluposti
Tema je - da li u ljubavi treba biti kompromisa?
S jedne strane, za mene je ljubav nešto najuzvišenije, najvažnije, smisao života. Zapravo, ukoliko nemamo ljubavi, bez obzira na uspješnost u ostalim segmentima života, bit ćemo nesretni.
S druge strane, kompromis je za mene jedan vrlo negativan pojam. Mrzim kompromis u bilo čemu i u pravilu ne pristajem na njega. Naravno da mogu pristati privremeno, silom prilika, ali samo dok ne pronađem način da mu pobjegnem. Tad obično izlčazim iz kompromisa kao pobjednik, sa zadovoljnim osmjehom na licu.
Pa kako onda povezati ta dva po meni suprotna pojma.
Narod kaže: brak je kompromis, ljubav je kompromis.
Meni to baš nije jasno. Da bi mogao voljeti i biti voljen potrebno je biti slobodan, neopterećen, svijestan - a kako biti takav ako moraš pristajati na kompromis?
Najčešći odgovor je - pa zato jer ga ( nju ) volim.
Pa kako ga ( nju ) možeš voljeti ako si pristao na kompromis?
Znaći to već nije nešto od srca, slobodno, nego neko više ili manje odstupanje od onog što ti zapravo voliš.Meni to nije logično...
Zapravo, mislim da u ljubavi ne može i nesmije bit kompromisa. Nažalost mnogi od nas nikad u životu ni ne dožive pravu ljubav, i to baš zato jer su stalno u nekoj potrazi. I onda čim nađu nekog za kog misle da bi mogao biti onaj pravi - odmah pristanu na neki kompromis. Kod nekih je kompromitacija veća, kod nekih manja, ali opet je to kompromis.
Možda je zapravo i to pravi razlog zbog kojeg nikad ni ne pronađu ljubav?
Možda je baš u tome greška?
No compromise.....
Post je objavljen 15.12.2006. u 16:17 sati.