Marketing
So what the fuss
Sjećam se te depresije...
(I nije bila tako loša.)
Mogla sam se povlačiti, zavlačiti, skrivati, ne izlaziti
raditi sve mehanički...tek-obavljati
ne odgovarati na pitanja
(kako su naporna i dosadna ponekad)
Mogla sam na sve gledati crno, gušiti se u tjeskobi
Kukati i zapomagati
Kriviti sve druge
autoritete i političare
i život sam
Zato jer me čupa iznutra i ne da mi misliti
Jer mi otima svaku zdravu misao, a ne dopušta mi plakati
Jer mi ne da da dišem.
Jer sam joj pustila da me ugrize svom snagom
A onda sam je
(ničim posebno izazvana)
primila za čeljust.
Nemam pojma gdje sam našla hrabrost i
vratila snagu zapuštenim i atrofiranim mislima...
Na rukama mi još ožiljci njenih zuba
(A zubi joj bijahu bijeli i sjajni, kao oni s reklama
za Plidentu, Colgate i Sensodyne
sve zajedno)
Odbacila ja nju daleko,
bacila je jednog jutra
u more.
Bilo je jugo, jako visoki valovi,
zavitlala sam je protiv vjetra
najdalje što sam mogla, a opet dovoljno blizu da čujem
kako je pljusnula
i potonula
(tamo dolje, skroz na Velim vratima)
Nestani beštijo! Crkni!
I što sad?
Ne mogu se povlačiti i zavlačiti, moram izlaziti
odgovarati i pričati...
radim s veseljem, radujem se svakom naporu
pozdravljam sve probleme kao blagoslove
Sve je opet lijepo, sve je bistro
i hoću sve
i dišem
Rasplačem se opet na pjesmu i reklamu
i smijem se kroz suze..
i ne razumijem više jezik nervoznih i ljutih
samo ih upitam što im je
Čujem ponekad na trenutak njen huk kroz valove južine na Kvarneru
napušteno tužno zavijanje
pa mi počne falit
ono njeno sivilo...kao da me mami
'ajde, uzmi me opet...samnom ti je lijepo
sjećaš se...možeš šutiti satima...'ajde...
pusti posao, sutra ćeš...
Trenutak dođe
pa prođe
ne šuti mi se više
(Nemam sliku juga na Velim vratima, samo ovu sunčanu imam)
Post je objavljen 12.12.2006. u 21:23 sati.