Marketing
Zemljo, otvori se..
Dragi moji vjerni i nevjerni (sram vas bilo) čitači, obožavatelji i ini fetišisti mojeg lika,djela(i propusta), jeste li ikad u životu imali situacija da poželite da vas nije bilo u dotično vrijeme na dotičnom mjestu? Ja sama sam ih imala preko nekoliko, ali postoji ih par (navest ću najbanalniju da stvarno ne propadnem u zemlju od srama), koje su mi se posebno urezale u pamćenje...Zamislite situaciju, apsolventsko putovanje, 80 i kusur ljudi koji su uspjeli doći do par ispita pred kraj faksa i tour Prag- Bratislava- Vienna (calling, oho,o, za moju generaciju, znaju o čemu pjevušim). Osim strašnog poriva da se sazna apsolutno sve o češkim knedličkama i Karlovom mostu te nadasve poznatoj češkim pilsevima, (btw, BUDWEISER comes originally from Czech Rep. za vas „neuke“ Amere) (vidi post o tome kod Darkovskog), postoji i tzv,. dio zvan slobodne aktivnosti kroz dan i večer. U jednoj od tih večeri , ja i moje "koke" (sad već supruge i majke, 99%, ali ne i ja), odučismo se otići u ludi provod i vidjet kakvi su česi frajeri, iako smo znali da su slovaci bolji komadi kad smo se dokopale Bratislave. I tako, nabacismo mi minjake, štikletine, mrežaste čarape, frizurice, šminkice, parfemčiće i sl. (cajke bi nas se posramile), i dogovorimo se da se vidimo na recepciji. Usput smo si pošteno potegnule prije tog izlaska i nekim čudom, (vi koji me znate u RL-jezik za zube), ja prva gotova. Vidim ja, from reception desk, (tada još nisam nosila cvike, mladost-ludost-dobar vid), moj „babinjak“ dolazi, ja ih već čekam cupkajući na recepciji. One hodaju ko smogovci, zakrčile cijeli hodnik hotela, ja- šeretski podbočena. Usput, krajičkom oka, vidjeh nekih 120 nijemaca koji su čekali da se checkiraju u hotel i da dobiju ključeve svojih soba. Ja, kao pravo žensko, u maloj crnoj haljini i mrežastim čarapama i štikletinama, kužim, ovi bavarci me mjerkaju dok čekam, ali se pravim luda. I one dolaze, ja im mahnem i kažem nešto u stilu : „pa 'di ste vi“ i krenem put izlaza. A na izlazu, vrata i to ona vrsta vrata s fotoćelijama, što će reći, vi možete izaći kad vas snimi naša fotoćeija. A ja brža od nje. I začuje se gromko doooooooooooooooinnnnnnnnng. Ja ljubim vrata, da, dragi moji, ona vrata, gdje stoji 120 nijemaca koji čekaju svoj broj sobe da se raskomote. Muk. Nakon toga, spontano gromki aplauz se prolomio tim hodnikom i recepcijom. Poželjeh u taj tren da me nema. A sad da čujem vas....Kad ste se izblamirali ko nikad prije?
Post je objavljen 09.12.2006. u 17:31 sati.