Sanjala sam...
Zašto?
Samo mi je gore! Odlazi iz mog života, iz moje glave.
Osjećaji, emocije, srce, misli... sve je tako glupo isprepleteno i nema nikakvog smisla... i danas opet nejdem dalje.
Da, sanjala sam te.... i ispričao si se za sve, i rekao da si pogriješio... i pomirili smo se.
Sanjala sam tvoje poljupce, tvoje ruke kako me miluju kao što su to radile i onda. Bio si moj, samo moj. Osjetila sam svaki dodir, tvoje usne na mojoj koži. I bilo je tako stvarno. I još jednom sam se probudila sretna, a kada sam shvatila o čemu se radi, da je to zapravo bio samo san, kad me je stvarnost opalila po glavi, suze su opet krenule.
Ništa više u vezi tebe nema smisla, moja podsvijest se poigrava sa mnom... a znamo svi da u stvarnom životu to ne bi tako ispalo. Da su moji osjećaji sada puno drugačiji. Da te više ne volim ( ili možda ipak da, malo? ), ne mrzim te, niti ću ikada što god ti napravio. Ne bi te mogla mrziti radi sebe same. Ali iz glave mi ne izlaziš, ne ostavljaš me na miru. Pa čak i kad se preko dana borim i ne prepuštam se razmišljnju o tebi, dođeš po noći, besramno se ušuljaš i ne napuštaš me.
Otiđi, jednom zauvijek, molim te.
A ja, idem sada živjeti svoj život, život kakav je bio prije tebe. Još malo pa ću se vratiti i u taj svoj element kada tebe nije bilo, jel dok nisi ušetao u moj život bila sam dobro.
Čeka me život, nova upoznavanja, neki novi ljudi... a danas je dan za to, i danas mi ništa večer neće pokvariti. Bit ću ona stara, makar se i pretvarala. Neka me nitko ne dira, izlazim radi sebe, zabavljat ću se kao nikada do sada i za nikoga me nije briga.
Post je objavljen 09.12.2006. u 16:10 sati.