Rekao sam danas psihijatru da ovo s blogom neće djelovati.
U biti – on mi je bio savjetovao da pišem u bilježnicu. Pa sam pisao. Ispunio sam četiri bilježnice očajem i jadom. Nije pretjerano djelovalo u smsilu terapeutskih efekata. U biti djelovalo je negativno kad sam ih ponovo prečitavao. Produbljivale su uvid u moje beznađe i jad. Psihijatar mi je rekao da nije predviđeno da ih ja čitam – već netko drugi. Pružio sam ju jednu. Prevrnuo se sa stolice na leđa pokušavajući ju izbjeći.
Ne, ne, ne ja. Ja te već slušam. Predviđeno je da ju čita netko drugi. Netko treći.
Tko?
Ne znam tko. Bilo tko.
Ja ne poznajem nikoga.
Ne znam… odnesi na ulicu, daj nekome, bilo kome, dijeli po parku.
Ali zašto bi itko to čitao. To je grozno. Tu ima npr scena u kojoj opisujem poteškoće prilikom istiskivanja tvrde stolice pune čilija. Zašto bih ikome dao da to čita – zašto bi to stvarno itko čitao?
Ne znam onda… Piši blog.
Da pišem blog.
Piši blog, blogove čitaju. Ako neće bilježnicu, onda će sigurno blog.
I onda sam krenuo pisati ovaj blog. Ali već nakon prvog dana shvatio sam da to neće nitko čitati. Ta zašto i bi. Koja je razlika.
To sam odmah jutros rekao psihiću.
Nema nikakvu terapeutsku vrijednost ako ti ne vjeruješ da čitaju, rekao mi je.
Znam.
To je beznadno.
Znam.
Onda smo se dugo gledali.
Konačno smo na kraju odlučili. Smislili smo nepogrešiv plan. Ja ću kao uzeti moj automobil i odvesti ću se do mosta. Do najviše točke. Parkirati ću . Izaći iz auta. I onda ću se baciti dolje.
To je bilo sve što smo uspjeli smisliti. Poslije toga smo naizmjenično otvarali i zatvarali po jedno oko i pokušavali dubiti na glavi držeći jedan drugoga za uši.
Pola sata tako brzo prođe kada si lud.
Post je objavljen 08.12.2006. u 13:04 sati.