Jos jedan pokusaj, bez icije pomoci, hm da. Nije ovo bas tako lako, pogotovo za nekoga poput mene. Koga pitati, kome reci da ne znas, a da te ne pita, kako to? Koliko ima spremnih da pomognu, a da se ne osjete ugrozenim, da se ne upitaju, mogla bi biti popularnija od mene?
Ali, ja ovdje ne trazim nikakvu popularnost, ja samo zelim pisati, reci sve ono sto zelim, a nemam kome, jer nema nikoga kraj mene tko bi slusao, jer nema nikoga koga bi zanimalo, jer....
zelim napisati pismo koje pisem u glavi vec godinama. Da, godinama, od vremena kada su pocele pucati veze koje sam tako brizljivo tkala, od samog njenog rodjenja, izgradjivala medjusobno povjerenje, a onda...
samo neka ne dodje jednoga dana na moj grob i ne osjeti potrebu reci, oprosti. Neka joj se to ne dogodi, jer tada ce za nju biti kasno, tada nece znati da ju cujem, ali necu moci odgovoriti, tada vise nece moci vidjeti suzu koja se otima ne bi li izdajnicki kliznula iz moga oka. Tada suza nece biti, ni mene, ni mogucnosti da se nesto promijeni, sve ce biti receno...
Post je objavljen 07.12.2006. u 21:16 sati.