Marketing
Nisam u Zagrebu. To ste shvatili. Budim se ujutro neki dan i dočekuju me na mobu poruke od 100 nekih ljudi. Piše mi između ostaloga frendica: NISAM TE VIJDELA 3, 4 GODINE A TI SVE LJEPŠA I PAMETNIJE ZBORISH. Bila sam na TV. Nisam javna osoba. Naravno da mi je laslako.
Pohvalim se frendu. On me iznapada, u stilu da kaj sam tak tašta i plitka.
Bila sam opet na TV. Rekla mi je druga frendica da sam bila cool. Smirena. Sexy. Sigurna. Nisam rekla frendu.
Ni nechu. Iako sam shvatila da je moja reakcija normalna. Svi smo mi tašti, uključujući i navedenog gospodina. Taština je jednostavno dio većine naših karaktera. Volimo biti pohvaljeni, volimo dobro nešto napraviti. Neki se sa tom taštinom zanju nositi a neki ne. Neki odbijaju komlimente a u stvari ne kuže da na taj naćin samo traže još. I hrane svoju taštinu.
- Super si to napravila.
- Ma, daj molim te, nisam.
- Jesi! Jesi!
Bolje je odmah priznati! Ko ja npr. Hehehe. Zašto mi na kraju krajeva ne bi bilo drago. Sve stvari koje radim što se posla tiche na neki nachi kulminirale su bash tim projetom. Bilo je odlichno. To mi je posao, gusht i zadovoljstvo. I na kraju krajeva, I'm good at what I do. Ne onoliko dobra koliko bi željela biti, ali toga sam svjesna i samo uchim. Dakle, nemam neki bad feeling zato shto me neko pohvalio da sam bila na TV, lijepa i pametno zborila a meni je to pasalo.
Sada moram josh samo skupiti press clipping i CD sa svim javnim nastupima....
Post je objavljen 05.12.2006. u 07:35 sati.