Marketing
divljina
Di smo bili?
Ne znam.
Željka i Marin nas oteli, (crvenkapicu smo morali ostaviti pored posljednjeg znaka civilizacije - asfalta) i pogurnuli na divlju, kamenu stazu u sred...pa, najprikladniji izraz bio bi - pustinje.
Hodali, bolje rečeno, hopsali smo po vijugavom puteljku obraslom pikavim, niskim raslinjem više od tričetvrt sata. Trajalo bi i kraće da Kvirko (je, tako se zove
on, moj odnedavno stalni suputnik nije htio puno toga zabilježiti, što znači da su me oni niski pikavci više puta dohvatili jer sam više zujala okolo, nego pazila kamo idem.
Što mogu, kad mi je sve to bilo novo, začuđujuće, prekrasno u svom nesputanom divljaštvu prirode.
Na prvi pogled, za jednu kontinentalku naviklu na jedra stabla i glatke i podatne stabljike biljaka, ovaj predio činio se poput surove, odbojne pustinje u kojoj zrakom šušti opori glas i opominje: «No pasaran!».
No, tek nekoliko hrabrih, prvih koraka punih dužnog strahopoštovanja i udisaja zraka punom snagom, probilo je bilo kakvu psihičku barijeru, ako je uopće i postojala.
Brežuljci poslagani poput majčinskih grudi koje svojim neobičnim mlijekom hrane svo to divlje bilje što izviruje iz stijena i kamenja, oštre grančice koje svojim trnjem ne napadaju, nego samo po potrebi brane svoj život.
Istina, stvarna se tjelesna i psihička prepreka pojavila nailaskom na jedno šareno, vijugavo biće na stazi koje je u ženskom dijelu ekipe probudila arhetipski strah (na šta nas Eva osudi...).
Soulmate je pokušao biti blagoglagoljiv: «Ma, i ona je samo izašla grijati se na sunce.»
Je, ali ona to može svaki dan i...šta će joj staza?
Od tada je Kvirko ipak više boravio u svojoj kućici zataknutoj za pojas, a ja oči zalijepila za stazu, pomno izbjegavajući svaku suhu grančicu, ma kako nevino i beživotno izgledala.
Cilj je bio jedno malo selo, napušteno prije više od tridesetak godina.
Mir.
«Tišina do bola», reče Marin.
Dok smo mi još nezasitno švrljali okolo, Željka je na kominu pripremala ručak.
Uskoro je tišina bila isprekidana našim uzastopnim uzdasima zadovoljstva od blagovanja slastnog obroka.
Sunce nas je požurivalo da se vratimo, a proziran mjesec dodatno putem pogurivao kao da govori: «Nauživali ste se. Pustite sada moju divlju dječicu noći da izađu van i neometano se igraju.»
Zvuk kotača po obližnjem asfaltu prenio nas je u drugačiju stvarnost.
Crvenkapica je strpljivo čekala na svom mjestu.
Vratismo se u pitomi svijet. Uvukavši svoje srce natrag u betonski kvart, shvaćam da nije isto. Pokupilo je dio onog divljeg bilja u sebe i kuca drugačije. Promijenilo se. Podivljalo je. Pretvorilo se u srce divokoze, želi dalje tumarati po neravnim, surovim stazama, osluškivati disanje trna na grmovima, grijati se na iskonskoj vatri s komina, piti kapi rose s lista kadulje.
No, duša smiruje poludjelo srce jer je zadovoljna. Zna da joj treba i ta divljina i ova pitomost doma u betonu.
Zna da joj treba ravnoteža...
Post je objavljen 03.12.2006. u 01:01 sati.