Hodam, a snijeg iza mene
Moje korake uredno briše.
Govorim glasno, no riječi
se čuju sve tiše – i tiše.
Što dotaknem, kao za inat
U mrzli se pretvara led.
Što stvorim, kao iz zlobe,
K'o vruća se rastapa mjed.
Gdje stojim – tlo gori,
Samo prah iza me ostaje.
Želim stati, no vlak juri
Od postaje – do postaje.
Kad plačem –
Tad nitko suze ne vidi.
Odlazim, a iza se čujem
- idi...
Što pišem, bez razloga
Ispire voda žuka.
Poželim nešto i štogod bilo
Snažnija otimlje ruka.
Svlada me umor
Jer drugi se goste,
A za me ostavljaju kosku
I udarac svaki mojoj je duši
K'o trag u vrućemu vosku.
aaah...toliko od mene... nije mi se dalo pisat prozu...ovako je more simple...