živim u senci senke, tvoje senke... i znam da znaš:
još uvek šminkam stvarnost tvojom bojom jer drukčije ne umem.
ne razumem, ne želim pred lažnim svetom celim da se lažno veselim
to nije osmeh - to je grč. ljudi su slepi.
lepi dani, nasmejani - za tebe; za mene skice
druge duge ulice, srce skitnice zgaženo nehotice
ja znam da znaš, jer u svim snovima ti vrtim
sve te prazne reči, praznim danima - nestaješ.
i priča odavno nije fer, lepotica i zver - suviše razno
sve je prazno, prazno je zarazno, neprolazno...
vraćam se njima, zar misliš da se stvarno ponosim time?
u mojoj glavi posle svega sve one nemaju čak ni ime!
samo te oči, posečene vetrom, koje sjaje baš kao i moje...
znam da znaš, al ne vidiš, i ne čuješ, i ne znaš koje
male stvari se broje, i dok porazi se roje
plašim se da priznam da postojiš - rane gnoje -
i da mi fališ: fale mi dodiri, fale mi reči, fali mi osmeh,
fali mi lice, fale mi laži, fale sitnice... dosta krivice!
ptice selice nestaju... ja ostajem, i svi ti pogledi me plaše
prokleti srećni, zagrljeni ljudi, te uloge su bile naše!
samo moje i tvoje, a gde smo sad? gledaj u mene!
nema mene... samo sene, uspomene, samo tragovi...
koliko dobiješ, toliko daš, ti nisi smela,
znam da znaš... znam da znaš... znam da znaš...
jedan život - gde prestajem ja, gde počinješ ti
jedna ljubav - gde stali smo mi, gde sad su drugi
i reci šta je to ponos, šta je to sram? ne želim da znam
i kad se svet sruši, na starom mestu biću sam.
sve suze sveta sprala je kiša... na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao.
a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž
i vratio se svojim starim stazama...
ali ni svi peroni sveta me nimalo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toga. mikrofon i dalje rokam
na putu do doka luke sreće...
i dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće.
a onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag, a znam:
sve je ništa, slomiću kazaljke, vreme će stati,
kosmos će čekati... da samo umem da te vratim!
tražim te, sanjam te, pijanim očima, u noćima, u tuđim licima
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je naš?
mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plašt...
ćutim, jer znam da znaš, uvek si znala i uvek znaš
ti... jedina moja, tebi, koja odavno nisi jedina...
dvaka sekunda kao godina, al barem znam na čemu sam
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paučinu vraćam dane kad smo ti i ja još bili tim
oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim srecu sa njima
i šta ce ti to od mene? sve uspomene s kaputa stresi
i samo budi to što jesi, tu gde si, šta god da se desi
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga voliš a mrziš, kad mrziš a voliš
i lomiš se da izdržiš...
ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati mene
moja lutanja, maštanja i sanjanja, i znati da ih prati...
i ko zna, možda jednom nađeš me
tamo gdje prestajem ja, gdje počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi
ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden...
iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe...
by marchelo