Nisam imala više vremena, energije niti volje za ovaj blog. Odlučila sam ga obrisati uvjeravajući se da imam previše obaveza. No nisam mogla to učiniti. Na njemu je previše stvari napisano, misli izrečeno i rečenica izgovoreno da bih sve bacila u vodu, obrisala zauvijek samo jednim klikom miša. Ovaj blog sam ja, moji snovi, moje želje, moje brige i problemi. Nastavljam dalje, po tko zna koji put…
jednom sam rekla, neznam dal se sjećate. Citirat ću se:
Od mene se očekuju neke stvari koje ne znam želim li napraviti. Ne, ne predajem se već na početku, nego nisam sigurna želim li preuzeti tu odgovornost, imam li dovoljno vremena za to. Pretrpana sam obavezama i nisam sigurna mogu li to ugurati u raspored…
Jedna osoba je rekla da ne stignemo ono što ne želimo stići te da, ako nešto zaista želimo, učinit ćemo sve da to postignemo i ništa nas neće moći spriječiti u tom naumu.
Pojedine osobe položile su sve nade u mene, ja sam trebala biti ta koja će spasiti neke stvari. Što sam ja napravila? Rekla sam da imam previše obaveza i da ne želim to učiniti. Razočarala sam ih. Ne samo njih, nego i sebe. Odustala sam jer sam se bojala odgovornosti i pritiska. Pogriješila sam…
U prošlom postu napisala sam da je ponekad potrebno i odustati. No ne ovaj put… Dokazat ću njima, ali ponajprije sebi, da to mogu. Nikada nije kasno za ispraviti neke stvari. Ne stignemo samo ono što ne želimo stići...
zanemarite kao i uvijek...
Post je objavljen 30.11.2006. u 10:14 sati.