eto kako nam život/smrt mogu pokazati i da smo sretni šta sm doživili ovoliko. Danas su ljudi toliko distancirani i nepoznati jedni drugima, da u ovakvim pričama vide samo tugu, a ne i ljepotu i snagu koju posjeduje život, misle da je ovo priča samo o (nečijoj) smrti, a nije nego i o (nečijem ali i našem) životu. Ka šta je reka Anin kolega novinar, obavijest o nečijoj smrti ne govori ništa o životu te osobe, ali život govori sam za sebe, samo šta strah od smrti ne dopušta da mu pogledamo u oči i čujemo šta kaže. Treba se potruditi da smrt ne doživljavamo kao točku na kraju rečenice, jer život rađa život i priča dalje, a smrt ne rađa ništa, taj trenutak samo oslobađa život okvira straha i boli i daje mu nevjerovatnu energiju i snagu i hrabrost da ide dalje. Ali ako gledamo na ove stvari iz perspektive straha zbog naše pojedinačne prolaznosti, ako ne dopuštamo da nas tuđi život, makar kao Anin - u posljednjem trenu, oslobodi tog tereta, ne dopuštamo niti da sjeme koje je posijala padne na plodno tlo. Svi imamo strahove, ali lako za njih, potražite hrabrost u očima osobe kraj sebe i vidit ćete kako život na čudan način, svakome jedinstven, priča svoju priču, i zalijte je s puno ljubavi, i poklonite mu puno sunaca nasmijanih, umrit ćete od smija kad bez tamnih cvika i slušalica samoće skužite šta priča.
Pusa Ana
Tribjut 2
Marina8d
Roi
Floor Killah
Zoki BBoy legendo
Ivo rejseru
moj dida
i prababa
da ne nabrajan, znaju oni na koje mislin da mislin na njih
ali čestitke na hrabrosti i snazi onima koji su se uspili othrvati zagrljaju smrti da bi nam pokazali kako je život lip: Ivana, Jou... i mnogi drugi.
Peticija!
Post je objavljen 28.11.2006. u 09:45 sati.