Pregled posta

... eho doživljenog ...

Nakon što je prošlo dovoljno vremena od mog povratka u stvarnost i što sam skoro pa potpuno odbolovao onu boljku razmišljanja koja se manifestuje kroz klasično razmišljanje "eh, prije tačno 7 dana u ovo doba ja sam bio tu i tu... " i slične scene - spreman sam da malo sumiram sve ono što mi se dešavalo.

Ukupna ocjena svega je 5+! I više od toga. Nemoguće ocijeniti. Prelijepo zajedničko vrijeme. Osjećaj koji me prožeo kada smo se ponovo vidjeli, sve ono što sam osjetio mi je reklo da je sve kao što je bilo i kada smo prekidali naše, sada već, predzadnje sretanje. Nastavak priče. Nastavak istog onog pogleda koji ti sve govori. Pogled razigranog dječaka u tijelu odraslog. Miris. Boja glasa. Osmijeh. Sve je u istom trenutku bilo ponovo tu. Usne. Ta mekoća o kojoj ne želim sada uopšte da razmišljam. Sve je ponovo bilo tu kao i moja želja da sve tako i ostane kako jeste. I pričanje, pričanje, pričanje. Mnogo priča koje su se skoro pa taložile u nama i jedva čekale da izađu, da budu izgovorene. I prosto su se cijelo vrijeme borile za ravnopravnost sa tim najljepšim riječima, Volim te.

Prelijepo smo se proveli, proživili sve faze zajedničkog življenja. Sada kada gledam na to čini mi se da je sve nekako bilo kaoinstant supa, sve su različite ali sve imaju nešto zajedničko. Period kada smo bili samo zaljubljeni par koji ne može da dobije dovoljno jedno od drugog. Zatim faza kada smo bili "samo" dvoje ljudi koji se vole, ali ne razmišljaju o tome nego žive zajedno. Faza kada se cimerski brineš za onog drugog da mu nešto ne fali, ne smeta, da treba da se pokrije malo bolje jer njegov kašalj razdire i tebe samog, dok osluškuješ njegovo disanje u tišini noći. I onda ste odjednom stari bračni par koji odluči da nakon provedenog dana u gradu prihvati poziv na večeru kod prijatelja.

Jedan od ljepših trenutaka?
Spremanje da izađemo popodne u šetnju u grad. Dok čekam svoju bolju i ljepšu polovinu da završi sve u kupatilu pričamo i gledam pomalo TV. Počinje tada jedna pjesma, meni nepoznata, ali očigledno samo meni. Ne znam kako je došlo do toga ali nije trebalo puno, a da se moja glava nađe u nečijem krilu, da se moje ruke prepletu oko nečijih koljena... i da kroz tonove pjesme čujem ono što do tada nisam nikada... poznati glas koji mi tiho pjevuši stihove pjesme... ili je to bilo recitovanje ... ne znam, ali se sve to, iako je trajalo samo par stihova, pretvorilo u jedan od najljepših zajedničkih trenutaka. Tako poseban. Jedinstven.

Kad je sunce na zapadu palo,
kad su želje ugasile dan...
moje srce još tad nije znalo,
da će s tobom podeliti san...

Kad je noć, duga noć skrila zvezde,
kada grad tihim snom nemo spi...
tad sam ja srela dve tople ruke,
tad sam zanala da si pored mene ti...

Pričaj mi o ljubavi,
glas tvoj neka bude tih...
nežne reči pričaj mi,
kao drage pesme stih...

Pričaj mi o ljubavi,
davno želim šapat tvoj...
kad si pored mene ti,
čitav svet je samo moj...