Govori se da je rat skrivila nekolicina politicara koji su,navodno,sludeli svoje narode i gurnuli ih u pogibiju.Narod je verovatno u mnogo cemu sasaviji nego sto se misli,ali u pitanjima koristi nije ga tako lako obrlatiti:nece slediti svog lokalnog Hitlera ako ga ne nateraju,ili ako u tome ne vidi neko dobro za sebe.Jednostavno,pre ce pobeci nego izgubiti ako nema bolje razloge od pukog rodoljublja i drzavnog interesa.Vodja je izvrstan izgovor.Jednostavno se kaze:"Njemu verujem"i time se sva odgovornost prebacuje na Njega.Osnovni posao vodje jeste preuzimanje sveopste odgovornosti na sebe.Za to ne treba ni mudrosti ni hrabrosti,dovoljan je avanturizam,nebriga za posledice.Licna neodgovornost je,paradoksalno,preduslov spremnosti da se olako preuzme odgovornost za nasilje.
Rat ne vode vodje,nego obicni smrtnici.Ma kako se oni izgovarali,svaki je od njih pojedinacno kriv za rat u kojem prihvata da ucestvuje.Jer,ko nece-odbije,ili barem pobegne.Ne moze rat da se vodi ako ljudi nece da ratuju.Znaci,nasi(svi smo mi nasi,zar ne)hoce da ratuju i racunaju s nekom koristi za sebe od tog ratovanja,makar to ne priznavali ni samima sebi."Nismo znali"danas vise ne moze da vazi.Sve se zna.
Kome ide dobro,nije mu do ratovanja,nema razloga da rizikuje.Ko nema posla,rat mu pruza sjajnu priliku da ne brine o hrani,odelu i spavanju,a prilika da se stekne i nesto u gotovu veca je u ratu nego u miru.Ratna sreca vise mami nego sto ratna nesreca plasi.Za rat nema prijemnog ispita,ne traze se svedocanstva,slabi djaci imaju jednaku priliku kao dobri,mozda i bolju.Osudjivani su dobrodosli koliko i neosudjivani.Nasilje nije zabranjeno,naprotiv.Pljacka vise nije kradja,nego nacin borbe.Prilika da se zauvek ukloni svako ko nam nije po volji-jedinstvena je.Covek s oruzjem apsolutno je suveren:svoja puskica-svoja slobodica.Za mnoge je rat jedinstvena povoljna prilika da se izdignu u svojoj okolini,da postanu neko.
Osim onih koji su za rat,mnogo je i onih koji nisu protiv njega.Naime,jesu protiv,svi smo,naravno,protiv,ali,sve sto rade i govore vodi u rat.Tih je najvise,uvek i svugde.Njihovu korist teze je opaziti nego ratnicku.Gotovo bi se pomislilo da je i nema,da oni iz plemenitih nadlicnih pobuda cine i govore to sto vodi u rat.Posto malo ljudskih bica zivi od plemenitih pobuda,valja se upitati i o licnoj koristi tih koji ratuju samo putem predstavnika.Pre svega,glasna podrska vladajucim misljenjima uvek je korisna,na radnom mestu,u trolejbusu,u bracnom krevetu-svugde.Jaka rec zgodno zamenjuje hrabar postupak.Radost pripadanja izvor je osecanja velike snage i bezbednosti."Necemo dozvoliti da oni nama",a za to ce,ionako,poginuti neko drugi.
"Pametni"cute."Ne bave se politikom",bar dok to ne kaznjava.Devize u jastuk,rezerve soli i brasna u spajz,spavanje na nepoznatoj adresi,glavu u pesak dok nepogoda ne prodje.Gledaju ljudi"svoja posla",bez obzira cemu ta posla sluze.Ako se nista ne dobije,bar se nece mnogo izgubiti.Otklanjanje
rizika takodje je licna korist.
Protiv rata je nesto onih kojima on neposredno steti(mesoviti brakovi,poslovi i imetak na teritoriji"neprijatelja")i malobrojni"mirotvorci"kojih,po pravilu,ima manje nego razloga da se brani mir.Najbrojniji protivnici rata su potencijalni regruti.Mali broj ima hrabrosti da pobegne."Kud svi Turci...";protiv su,ali u uniformi to ne sme da se izgovori,preskupo je.
Kad je vecina za rat,nije protiv njega,ili barem cuti,nema mnogo izgleda da se nasilje zaustavi.Jednostavno,ljudi tako hoce i tako ce raditi sve dok ne promene misljenje,dok ne procene da od rata imaju vise stete nego koristi i vise jada nego zadovoljstva.Onda ce im krivi biti danasnje vodje,ljudi koji su preuzeli odgovornost za ratovanje svog naroda.
Rat je tesko zaustaviti spolja,mora se to uciniti iznutra.To moze samo ako svako prizna svoju licnu i pojedinacnu krivicu.Zadovoljstvo i korist ne moraju da se priznaju drugima.Dovoljno je sebi.Ako se to dogodi,vodje ce postati obicni bezopasni ljudi,za zaljenje,a ne za vesanje.
Post je objavljen 24.11.2006. u 12:01 sati.