Marketing
Nafaka
Već je bilo prošlo jedan sat iza pola noći, a Husejn se i dalje vrtio u postelji ne mogavši da zaspi. Razmišljao je o sebi i svojim problemima, a najviše ga je tištilo što mu je nafaka tako mala pa ne može sebi da priušti ni najosnovnije što je potrebno za normalan život. Radio je kao portir u jednoj školi, plata je bila mala i neredovna, jedva se izlazilo na kraj. Pogleda po sobi. Mjesečina je svojom blijedo-mliječnom bojom osvjetljavala ono malo neimaštine što je imao. U jednom uglu je stajao dotrajali stari kauč preko kojeg je bila tanka zelena deka. Do njega je bio stolić sa rasklimanim nogama prijeteći da se svakog momenta sruši. Na drugom kraju nasuprot kauča je bio stari kredenac boje drveta na kome je vrijeme ostavilo svoj trag.
Vatra u pćci je pucketala pa je makar bilo toplo i ugodno. Husejn je ležao na spužvi pored svoje Džemile, a djeca, Samir i Amir su ležali na drugoj spužvi nedaleko od njih.
Ni sam ne zna kada ga je san savladao. Učini mu se da je samo na momenat dremnuo kada sat budilnik se oglasi u pet sati. Ustade mrzovoljan, i poče da se oprema. Džemila začu sat i njegovo spremanje te se prenu i tihim glasom da ne bi djecu probudila ga priupita
- Hoćeš li da ti kahvu pristavim?
- Neću, ne mogu sada, popiću je na poslu- odgovori Husejn i izađe vani.
Izašao je iz kuće i zaputio se niz snijegom prekriveni put koji je vodio ka glavnom putu gdje je morao da sačeka autobus. Ostavio je nešto više od po sata dok ne dođe do stanice. Malo sačeka te sjede u autobus.
Kad dođe pred školu ugleda svog prijatelja koji je radio kao ložač u istoj školi kako upravo izlazi iz crvenog i dobro očuvanog BMW-a.
- Esselamu alejkum, Alija – reče mu Husejn dok je prilazio.
- Ve alejkumus-selam – uzvrati Alija pružajuci ruku i prihvatajući Husejnovu u čvrst stisak.
- Blago tebi – reče Husejn.
- Što? - upita Alija.
- Pa eto imaš dobro auto, sad si ko pravi gospodin.
- Ma jami bolan Husejne, nije ovo ništa.
- Ja lahko je tebi, ti imaš brata u Švajcarskoj pa ti može nabaviti što god ti treba.
- Nije to ništa moj Husejne. Danas imaš sutra nemaš. Evo sad nek se desi sudar ode moje gospodstvo a i ja s njim. To ti je samo gomila metala. Nije u tome istinsko bogatstvo.
- Ma opet lakše je tebi, ti imaš više nego ja.
- E moj Husejne, može Allah dati da ti već sutra imaš više nego ja.
- Ne, ne - vrtio je Husejn glavom – to je nemoguće. Sa ovakvom platom i ovim standardom, nikad to neću dočekati.
- Upamti - reče Alija – Allah je taj koji daje nafaku a ne ljudi. Tvoja nafaka koju ti je Allah odredio će doći, direktno ili indirektno, ali ona uvijek dolazi.
- Ma, sumnjam ja u to. Ako se ti ne pomučiš i sobom ne privrijediš niko tebi ništa neće dati džabe.
- Vidjećemo, vrijeme će nam to najbolje pokazati – reče Alija i na tome se i rastaše.
* * *
Prošlo je od tog njihovog dijaloga negdje oko dvije hevte. Husejn je sjedio u kući i gledao TV sa ženom i djecom, kad začu zvuk automobila kako se približava i domalo se zaustavi pred njegovom kućom. Odgrnu zavjesu s prozora da malo bolje osmotri došljaka te ugleda pred sobom jednog predivnog metalik zelene boje Renaulta. Nove gume. Aluminijumske felge koje su blistale na suncu. Nove presvlake u autu. Dah mu se gubio gledajući u to auto. Vozača još nije vidio, a sudeći po tablicama izgleda da je iz Njemačke. Domalo vozač ugasi motor i izađe iz auta. Kad ima šta i vidjeti, bio je to njegov šura
- Ženo – uzviknu Husejn- evo nam musafira.
- Ko je? upita Džemila.
- Tvoj brat Salih. Djeco evo vam dajdže – uzviknu Husejn i požuri ka vratima da dočeka gosta.
- O, bujrum, bujrum – razdragano je uzvikivao Husejn šireći ruke da zagrli svog musafira.
Post je objavljen 30.11.2006. u 08:42 sati.