Boris ulazi u bolesničku sobu. Uredno je počešljan, sijedi brkovi lijepo podšišani, odjeven neformalno, ali vrlo uredno. Pravi respektabilni stariji gospodin. U ruci nosi vrećicu s voćem, kako i priliči kad se dolazi k bolesniku. Bata sjedi na bolesničkom krevetu i široko se osmjehuje. Djeluje pomalo izmučeno, na licu mu je dvodnevna brada, ali uredno opeglana prugasta bordo pidžama kombinirana s tamnim kućnim ogrtačem odaje da se radi o čovjeku sa starinskim ukusom. Na bolesničkom ormariću stoji decentan cvjetni aranžman. Borisu se i brk smije što prvi put nakon petnaest godina uživo ugleda svog prijatelja. Požuri k njemu raširenih ruku, ali nakon dva koraka posrne, jedva se održavajući na nogama.
- Asti... Alo mala, skoro san se polomija preko ovi' vaši' kablova. 'Ajde da to snimimo iznova.
- Nastavi, nastavi – začuje se prigušen nervozan ženski glas – ovo nije film, idemo uživo.
- Ahmmmm...
Boris brzo rukom popravi odjeću, zirne ispod oka u kameru i okrene se ka Bati. Nastavi još nekoliko koraka prema njemu, padne mu u zagrljaj, žestoko ga po leđima bubnuvši onom vrećicom od kojih dvije kile. Poljubac u jedan obraz, u drugi obraz, a onda nakon kratkog hrvanja još jedan poljubac u prvi obraz.
- De si bre Borise, kućo stara. Srećan sam što si došao, da te opet vidim... i sam znaš da mi nije baš najbolje, ali neka... važno je da si mi ti tu.
Kamera zumira na Batino oko. Crveno je i suzno, vidi se iskreno ganuće. Bata ga otire rukavom. I Boris guta knedle, vidi se da mu je teško i da se suzdržava da i on ne zaplače. Bata se prvi snalazi.
- Hajde bre, ne priliči matorim jarcima k'o što smo nas dvojica da tu plaču. Kol'ke smo Nemce pobili, kol'ke smo rane pretrpeli, a ni suzu pustili nismo. Vid' nas sad. Ajde sedi, pa da popričamo.
- E, dobro govoriš. Samo uzmi pa spremi ovo malo mandarina što sam ti donija, domaće su.
- Uuu, lepo. Mogu ti reći da sam ih se zaželeo. Ove s naše pijace više nisu dobre, beru ih zelene tko zna gde i dovoze ih da zriju po kontejnerima... Nema bolje nego kad je ubereš zrelu i odma jedeš, kao ono što smo Stari, ti i ja onomad na Brionima brali... sećaš se?
- Sićan, sićan... kako se ne bi sića... nismo jednom bili tamo. E. Ali ove ti nisu s Brijuna, otkad su ovi furešti zasili na vlast ne moreš ti više tamo doć. Dok je bilo Franje još se i moglo, ali sada to samo zasebe čuvaju... i za nekakve štatijaznan polo utakmice. A i kome to triba?! Ove iz zaleđa Dubrovnika su ti još bolje.
- Znam, znam, donosio mi to svojevremeno jedan moj dobar drugar, Crnogorac...
Bata stane u pola rečenice, baci zbunjeno uplašen pogled oko sebe i na Borisa te nešto manje sigurno nastavi.
- ... ma znaš ga, Milo Đukanović. Jes', donosio on meni mandarine, ali video sam na televiziji da su se ovi tvoji političari lepo izmirili s njime i da ste sada drugari... Mislim, rek'o čovek da mu je žao...
- E, ža je čoviku, vidija san i ja na televiziji. Tako se iskreno pokaja da mu je sigurno i Tereza oprostila... Ma pusti sad to... nego, kako je onaj tvoj mali, Miljko, još se uvik bavi lizaljkama?
- Čupa čups, ha? Ma neeee, brate davno je to prošlo. Poraslo dete. Na tome je obrn'o neke pare i nastavio da gradi biznis dalje. Sad je u poslovima s nekretninama, tu se dobre pare vrte...
- Lipo... i kako mu ide?
- Dobro, ne mogu da se požalim. Eto, sad su mu dali da se brani sa slobode. A kako tvoj mali, kako ono beše... e da, Dino? Video sam ga nedavno na televiziji. Glumio je u nekoj seriji o jednoj nesrećnoj obitelji. Ono, otac neradnik i bitanga, nesposoban da se brine o sebi - čak se i s kerovima kupa u kadi, retardirana kćerka koja ni osnovnu školu ne može da završi i neka jadna žena, ružna ali marljiva, koja se bori da spoji dan sa danom. Nesreća jedna. Stvarno mu je dobra ta serija i dobro glumi. Mnogo me potreslo, mogu da ti kažem.
- .....?!
Boris zastane pa pogleda Batu ispod oka. Nije siguran je li blesav ili se samo pravi. Zavrti glavom i podigne pogled. Nastavi tihim glasom.
- Pusti sad to... nego da ti kažen sta sam doša'. Vidija san da si me zva' preko televizije jer si bolestan pa sam ti doša' reć' da san ti sve oprostija. Oprostija san ti i što si 'tija granicu na Karlobagu, što si u toj vašoj Skupštini govorija da su svi 'Rvati Ustaše i da ih treba pomlatit', oprostija san ti čak i što si niki dan – kad je onaj zlotvor Slobo krepa – na pogrebu reka da je on tvoj predsjednik i prijatelj zauvik. Sve san ti to oprostija, a sad moreš na miru umrit!
- Opa bato, vid' ti njega! – Bata se vidno uzrujao – A 'ko si ti pa da meni tako opraštaš? Dok je onaj senilni general Franjo bio živ vucar'o si se po Saboru, na televiziji si prič'o šta god bi ti on ili onaj Vrdoljak rekli da kažeš... Sećam se kako si nekad s Oliverom lepo pev'o Nadalinu rezervistima na vojnoj vežbi, a nekoliko godina iza toga si se okren'o kamo je vetar zaduv'o... posle niti Smoji na sprovod nisi hteo da odeš! Ja sam barem uvek ost'o isti.
- Ma ne sićam se ja toga...
- Dabome da se ne sećaš kad u zadnjih dvaj's godina nisi ni dana bio trezan!
- Ma slušaj ti mene Životinjo četnička...
Taman je Boris zgrabio Batu za kragnu lijepo popeglane svilene pidžame, a Bata je krenuo rukom hvatati masivnu vazu u kojoj je stajalo cvijeće na ormariću, kad su se odjednom svjetla pogasila. Stari prekaljeni partizani u vihoru bitke zastali su zbunjeni, trepčući da im se oči prilagode na slabašnu jesenju svjetlost što je dopirala kroz prozor. Prišla im je mršava asistentica režije u crnoj odjeći, ošišana skoro na nulu, s jednim dugim zelenim pramenom na čelu i s rinčicom u nosu...
- Ovaj... oprostite... javili su mi sad iz režije da prekidamo snimanje. Gledanost je jako niska. Očekivali smo da će biti visoka, kao kad ste se onda prije petnaest godina posvađali, ali danas očito nitko i ne zna tko ste vi, niti koga zanima... Nekako su ti Partizani, Četnici i Ustaše postali stvar prošlosti, ljude više to ne zanima. Povrh svega, na RTL-u je upravo počeo „Mijenjam ženu“, tako da su i ona tri penzića koji su vas gledali sad prebacila. Žao mi je...
Okrenula se na drugu stranu.
- DEČKI, POTRPAJTE OVO U KUTIJE, IDEMO ZA GLOBALNO SIJELO SNIMITI BABU KOJOJ SE OTELILO TELE S DVA ŠUPKA!
Bata i Boris su pustili jedan drugog te polako, zbunjeno sjeli na krevet. Dok je snimateljska ekipa pakirala stvari oni su sjedili i u tišini i zbunjeno ih gledali. Kad su napokon ostali sami Bata duboko udahne i prvi prozbori.
- Vide'l ti ovo, ha?
- A vidija san, šta ću ti reć?
- I šta ćemo mi sad?
- A ne znan, mogli bi zaigrat' na balote...
- Eeee, znao sam, dobro znadeš da imam slabo srce, hteo bi da me opizdi infarkt pa da oni tvoji Ustaše budu sretni...
- Ma ne šempijaj... izvadi onda oni šah...
- A, to može. 'Oćeš crne il' bele...
Post je objavljen 20.11.2006. u 09:57 sati.