cini li vam se ikad da niste nimalo talentirani za pisanje, niti nekakvog onlajn dnevnikica, bloga, inner/outer sranja, da ne kazem autobiografije (iako ako malo pogledas sve te kvazi nazovi AUTObiografije nije nijedna velka faca napisala sama za sebe, oni su za to vrieme imali pametnieg posla, makar to bilo lokanje ili sve sta ide uz to, od sjedenja pred papirom/svijecom/masinom/kompom/whatever-om. to tie to. ljudi koji se jebeno dobro zabavljaju u zivotu nemaju jebenog vremena drugima pricat kak im je jebeno. paradoksalno, bas oni koi tog istog zivota nemaju, najvise vremena provode razglabajuci o njemu i usput zadivljeno citajuci "auto"biografije onih koji te iste nisu napisali, a kladim se, barem trecina, ni procitali.
meni osobno se masu puta dogodi, uglavnom u fazama kljuca, ili kak je to sad popularno zvati- meditacije/zen faze/kogqurca, no, no, znate, stering et d strop faze.. da mi misli odlutaju i na moment se sve cini tako prokleto logicnim, sve je jasno, cini se da sva ta neka pitanja o bitku i sve filozofije i zasto?kako?ko?komu?cemu?gdje? su pitanja za malu djecu. ukratko, cieli sviet je jedna velika zajebancija koju ste prokuzili do u atom. a onda ona dilema, ako ustanem i otrcim do papira misli ce se rasplinuti, iste jebene sekunde kad uzmem olovku u ruku, nakon tog velikog prosvjetljenja dolazi moment u kojem vise ni recenicu ne mogu slozit. damn it, kakav bi to, nedvojbeno, bestseller bio.
preskocit cu tok misli. jer mi se ne da razglabat. a i bojim se nekakvog velikog revelation a ne bi podniela ne volit ovaj sviet vise no sto ga sad, necu rec ne volimm, al nek bude da mi nie bas srcu mio. zapravo, prepala sam se cinjenice da mi dvonogi stvorovi mozda uopce nismo toliko razliciti jedni od drugih... sto je, ako mene pitate, jos strasnije od alternative.
Post je objavljen 19.11.2006. u 18:01 sati.