I opet sama idem kroz svoju mračnu ulicu…vraćam se kući…vraćam se u pakao…u tugu…i tihi plač…
Mjesečina mi obasjava suze i mokre obraze…Predamom stvara tvoj lik…Na nebu ime tvoje zvijezdama je napisano…Zato ne volim gledat gore…
Sama sam…Mrak i ja…
Čula sam te da si mi dozvao ime…Čula sam tvoje korake iza sebe…Suze u trenu su nestale, a obrazi i usne se nasmiješile…
Okrenula sam se…a nervoza je u trenu porasla…
Nikoga iza mene nije bilo…Nikoga nisam ugledala…
Nisi me ti dozivao…nisi ti koracao iza mene…Vjetar me je prevario…Mjesec me prokleo…
Nekoliko trenutaka gledala na praznu cestu pa nastavila put u nesreću…I dalje sama…
Suze su ponovo počele kliziti niz obraze…Sa tužnim suznim očima ležala sam na krevetu satima…A tek pred jutro zaspala…Slomljena…Sama…
Ovaj post sam već jednom objavila ali opet sam ga ponovila, kad mi je život takav...stalno isti...sjeban...
Post je objavljen 15.11.2006. u 20:49 sati.