Da se razumijemo, s obzirom da me nešto čudno kopka po glavi, sasvim je normalno da u pola priče počnem pisati sve veće i veće nebuloze. Ovaj nastavak nije niti smiješan, a posve je razvidno da niti daljnji neće biti… za sad.
"Inaction is a weapon of mass destruction"… to ponovljeno sedam-osam puta u nekakvoj novovjekoj elektronskoj grozoti natjeralo me da vrisnem i vriskom razbijem nekoliko prozora na zgradi u čijem sam podnožju stajao… u podnožju jedne od mojih vlastitih zgrada u koje nisam sada smio ući.
-Koji ti je kurac kretenčino?!?!? Ne deri se, budalo krepilska! – kroz prozor na petom katu provirio je jedan anđeo-pripravnik kojeg je istovremeno kako se to proderao sa prozora povukla crna dlakava kandžurina i iznutra se prigušeno čulo hihotanje dežurnog vraga-ćudorednika dok ga je razmazivao po zidu. U budućnosti, jedina krila koja će taj pripravnik dobiti biti će nečija noga u guzicu na putu u pakao.
Uglavnom, unervoženo sam se ushodao gore-dolje prelazeći razdaljinu od jedne do druge kuće u nezamislivo kratkom vremenu, koje je bivalo sve dulje i dulje, što bih brže hodao.
- Gabriel!
Zastao sam, pričinjava li mi se? Zasigurno, nastavio sam trčkarati između zgrada.
- Gabriel!!
Ovo je bilo glasnije, ili samo bliže? Nevažno, glas koji je pozivao bio je vrlo poznat.
- Gabriel!!! – sada sam stao, definitivno, glas je izuzetno poznat, dolazi od gora i… hm… poprilično je autoritativan.
Podigoh glavu.
Na balkonu moje… šmrc… kancelarije stajao je gospodin Krpić i dozivao me gore.
Raskrilio sam ruke… ovaj… da sam malo luđi i sam bih pomislio da želim poletjeti, ali ovo je značilo, a moram čuvati dobar glas, pa ma kako već mi bila reputacija nagrižena, da se ne želim derati, ali da me ipak živo interesira što taj tip koji mlatimudi po mojim odajama ipak hoće.
- Dođi gore!
- Da tata, odmah tata… - a možda sam trebao pitati da li se smijem još malo igrati.
No ipak sam se otputio gore jer, kao prvo, Krpić se imenom zove Lucifer i osoba je koja je identitetom posve, iako ne skoro u potpunosti, identična predodžbi koju imamo o osobama, kreaturama, što li god, kojima je ime – Lucifer, a kao drugo, da se zove i Matutildo, što bi i za odraslu osobu bilo poprilično blesavo ime, nekmoli za palog anđela, opet bih krenuo jer je to sve skupa bilo izrečeno sa toliko autoriteta… mmmm da… bih li krenuo da me zvao Matutildo, pa palim anđelom bio dvjesto puta? Pritisnut tim i takvim razmišljanjima stigao sam i pred kancelariju. Uljudno pokucah, a nad glavom mi je potiho, iako već pomalo i sve glasnije, odjekivalo magareće njakanje.
- Uđi Gabriele, uđi…uuuđiiii…
Istina, oponašanje stare vještice mu baš i ne ide, no, svejedno sam ušao, a što ću drugo. Probajte vi dovući sto pedeset kila na sedmi kat zgrade bez lifta tako brzo kako sam ja to učinio, pa da vidim biste li ne ušli u prostoriju nego se vratili natrag… od da, bi, pazi da ne bi.
- Sjedni.
Ponudio mi je stolicu koja je osamljeno stajala nasred kancelarije i pričinilo mi se da pomalo drhti, samo nisam mogao razlučiti boji li se toga što ću sjesti na nju ili se boji razdaljine koja ju je dijelila od oba stola razmještena na suprotnim stranama prostorije ili se možda ipak boji sadržaja kojima su oba stola bila popunjena… Sjeo sam… a drhtanje nije prestalo… sada smo drhtali i stolica i ja na njoj… dakle, nije bila razdaljina upitna niti sadržaj koji će popuniti stolicu, bio je bitan sadržaj stolova… Gabriel Anđelković i Lucifer Krpić.
- Dakle, tko će početi? – upita, prazno gledajući sebi nasuprot, Lucifer. U ruci je držao naočale, a nekakvom olovkom čačkao zube.
- Sasvim svejedno dragi kolega – reče Gabriel A.
- Stanite! – zaderao sam se – Ne želim s vama razgovarati bez prisuća svog advokata!
- Ali, Gabriele, zašto? – posprdno mi se obrati Lucifer – Pa i sam znaš da ti nisi predmet istrage… iako… - i ušuti.
- Što iako? Iako sam za svoj račun predao nekoliko duša? Iako sam u nekoliko navrata potrošni materijal tražio, i dobio, iz Raja? Iako u podrumu imama nekoliko stotina zlatnih poluga bez punce? Još uvijek mislite da nisam premet istrage?
- … bar za sad… a, uostalom, hvala ti za informacije, neke stvari još nismo otkrili, kako rekoh… za sad…
Neugodan osjećaj migoljenja vlastitih nožnih prstiju prekinuo mi je moju sveobuhvatnu koncentraciju. Opet sam gurnuo nogu u usta! Sada me od paklenih muka, od kojih sam se tako žarko i uspješno izvlačio punih 340 godina, spasiti može samo Božje… jesu li to bile fanfare?
Vidim li ja to uokolo po kancelariji male bebe sa krilima koje sve nose rogove obilja?
Ludim li?
Ne… ne… pa to nije normalno… ne, ja… ja bi se probudio… ja… ovajjj…
Kerubini? Fanfare? Cvjetne latice?
Zvono na vratima?
- Pođi otvoriti – reče mi Gabriel.
Na vratima je stajao mladić od kojih 30 do 35 godina starosti, uvijen u bijelu halju, poprilično izbezumljenog pogleda.
- Dobar dan. Da li ste vi Gabriel de Mefisto?
- Da jesam.
- Imam nalog za vaše hapšenje.
- Tko?
- U ime Svevišnjeg Boga Jedinoga nalažem da se Gabriel de Mefisto uhiti i od njegove duše oslobodi sav normalan svijet. U potpisu – isti taj Sveivišnji. Idemo.
- Kamo?
- U raj.
- Ovaj… ali… jeste li sigurni u to?
- Sasvim.
- Ali… ja… grešnik… i tome slično…
Prilika u halji se pomalo previjala od smijeha.
- Dragi moj Gabriele, samo pođi sa mnom, niti raj nije ono što je nekoć bio…
Post je objavljen 12.11.2006. u 22:05 sati.