Pregled posta

Trujem da se izbljujem

Odurno, znam, ali ovako se ne otrovah jos otkad me zamalo satrase rjecni rakovi iz Cikole kod pokojne babe moje.

Pocelo je sa onim divnim, plemenitim osjecajem u trbusini negdje oko 2.29 ujutro. I otad grcevito grlim lavabo; a moze i kadu; ponekad mi se zalomi i VeCe skoljka. Da ne bi bilo dosadno i ucmalo, jel'te. Lavabo mi je malko previsok; kada ipak malko preniska kad klecim na koljenima i istovremeno jebem zivot i zivljenje. VeCe mi je onako nekako taman.

Vecinu petka i subote prespavah nekim cudnovatim snom. Izubijana i izmozdena. Budeci se samo da mogu jos koji put obgrlit gorespomenute keramicke naprave. Igrom slucaja ufatih vlastiti odraz u plohi sto zrcalom se naziva. Skamenih se od strahote. I opet se bacih na grljenje. Od muke.

Neurofenisem se sve u dvadeset (i to one koje mos' smukat ko bombone jerbo inace se zagrcnem ko vec donjespomenuto pile). U agoniji muka trbusnih vec si planiram sprovod, izabirem mrtvacke marseve koji ce drezdat iz kazetofona, radim pozivnice (bit ce rucno izvezene).

U neko gluho doba napravih i ne-mali (drugim rijecima, veliki) korak premjestivsi se sa kreveta na kauc. Trijumfalan potez. Ma sta trijumfalan, cisti trijumvirat! Pregledah citavu plejadu dnevnih programa: od kvizova za razularene domacice i neranimajkovce, do filmova poput ovog vrhunskog ostvarenja. Ko sepava mackurina vucaram se po kuci. Sad tamo. Sad 'amo. Sad nikamo. Umjesto da me njeguje Vincent Gallo i da mi donosi obloge na celo. I da mi tepa da nista nije izgubljeno i da cemo otic vec jednom vidit prababu mu na tu Siciliju.

Sam miris hrane dovodi moje zelucane reflekse do ludila. No, moze se i to potjerat ko mak na konac: fino cu malko reducirat trbusinu koju zaradih u Zagrebu zobljuci sve i svasta. Majku mu, zar mi na pasosu fino ne pise spol Z? Netko me cak uplasio da bi ovo mogla bit i upala slijepog crijeva. Na sto mi prva pomisao bijase: o, bogamu, rade li sad lasersku kirurgiju nad slijepim crijevcem? Odnosno, da li ostavljaju oziljak velicine Sibira ili velicine Swazilanda? 'Ocu li poginit pod anestezijom? Necu da umrem jos sad!!! Sva sreca pa ne bijase upala doticnog blesavog crijeva koje nicem ne sluzi.

Nego cisto, nepatvoreno otrovanje hranom. Blago meni, moj je svijet, kraljevstvo je moje!

Roy Lichtenstein, 1963, MoMA, New York