...Srce mi je zaigralo kada sam kroz prozor prepoznao da sa asfalta silazimo na makadamski put,vec je bila jesen,a sume su imale onu carobnu mesavinu boja.Sve se presavijalo u oker,zlatnim i braon tonovima pod zracima sunca Miholjskog leta.Dok smo se priblizavali mestu za koje sam cuvao
poslednji atom snage,srce mi je tuklo kao ludo.Zeleo sam da se sve zavrsi tu gde je na neki nacin i pocelo.Kada smo prisli do one lakat-krivine,za koju mi je Ivana opisala da je na njoj trebalo da bude postavljena zaseda,video sam mnostvo vojnih i civilnih vozila parkiranih pored puta.Mnogo ljudi,
pomislio sam.Vozilo hitne pomoci je stalo skoro na istom onom mestu sa koga su me izneli onoga dana iz sume kroz koju se prilazilo rovu.Izneli su me na nosilima.Ljudi u uniformama su se tiskali da me vide.Svi su cutali.Kada bi videli na sta licim onako mrsav,suv i zut,samo su se krstili i mrmljali ratnu molitvu.Caslav je ocigledno vec obelodanio moju poslednju zelju-da zavrsim ovde gde sam za sve godine ratovanja doziveo najtezu bitku u svom zivotu,koju sam vodio od njenog pocetka do svog kraja.
Za ovoliki svet koji se okupio sigurno je bila zasluzna Ivana.Znao sam da su svi ti ljudi dosli zbog postovanja prema nekom Cori,Beogradjaninu,koji je umesto udobnosti zivota u Srbiji,izabrao neudobnost bosanskih vrleti.Smatrali su me za jednog od svojih.Bio sam ponosan.Ugledao sam majora kako se gura kroz masu da bi mi prisao,sada je imao cin potpukovnika.Dosao je do nosila koja su drzala cetvorica boraca,stao kraj mene da bih ga bolje video i pozdravio me vojnicki.Zamor je zamro,
u njegovim ocima sam video suze.Imao sam osecaj da zeli nesto da kaze,ali nije mogao.Uspeo je samo da procedi kroz zube,gutajuci knedlu."Za mnom."To se odnosilo na ovu cetvoricu sto su me nosila.Peli smo se sad vec poznatom stazom uz sumicu,ka rovu.Caslav,koji je isao iza nosila,rekao mi je da ne mogu svi da idu gore,jer je to jos borbeni polozaj.Bosa,Ivana,svestenik i nova smena koja je sada bila u rovu cekali su me gore.Kada smo prolazili pored onoga mesta gde sam video zarobljene muslimanske borce,samo sam se osmehnuo.Nisam osecao bes,ni mrznju,apsolutno nista.A i zasto bih,to se sve odigralo kako se odigralo.Uostalom,niko me nije tukao po usima ni da polazim u ovaj nesrecni rat.S druge strane,nisam imao prava da krivim ni muslimane,oni su se borili za svoje,a mi za svoje,i to je
tako trebalo prihvatiti.Uveren sam da cemo opet jednoga dana kada se rat zavrsi,a morace da se zavrsi,jer svaki rat koliko god da traje,mora da bude gotov,zaboraviti mrznju.Minuce bol,opet ce raja biti zajedno.doduse,ostace mnoge rane,za vreme,koji ih,kazu,sve leci.Osetio sam spokoj.Oprosteno
im je sve.Nama ce suditi Bog,njima Alah,nama ce se smejati djavo,njima sejtan.Bicemo na istome.
Video sam da izlazimo iz sumice i polako ulazimo u jedan od krakova pomocnih rovova.Kako ovde nisu mogla sva cetvorica da me nose,ponela su me samo dvojica.Isli smo lagano prema glavnom rovu.Koliko sam mogao da vidim,mnogo toga je bilo popravljeno.Tu i tamo su se videli tragovi od vecih artiljerijskih projektila,koje nisu uspeli da zakopaju.To me na trenutak vrati u dane borbe.Kad su me uneli u glavni rov,bio sam potpuno miran.Bio sam spreman za ono zbog cega sam i dosao.Da umrem.Da umrem na mestu gde su umrli svi oni koji su mi bili dragi.Dok su me nosili kroz rov,video sam da ima nekih manjih izmena,obuzela me je neka radost,osecao sam se kao svoj na svome.Spustili su me,a ja sam naslonio mrsavu i pozutelu ruku i uzeo nekoliko grumenova zemlje.Hteo sam da pomirisem zemlju koju sam toliko zavoleo.Uocio sam da su izgradili novu zemunicu.Rekli su mi da staru nisu hteli da obnavljaju zbog postovanja prema svima onima koji su tamo poginuli i koje su jedva izvukli da bi mogli da ih pristojno sahrane.Sve je bilo onako kako sam zamolio Caslava da bude.Ugledao sam Bosu kako stoji
sa strane zajedno sa Ivanom.Nisu plakale,bile su hrabre.Svestenik je prisao nosilima.Pitao sam ga da li treba da se ispovedim.Rekao mi je da ljudi kao ja imaju cistu dusu i da ce me Gospod Bog primiti rasirenih ruku.Obuzela me je neka milina,uspeo sam da izdrzim ovaj naporni put i vratio se na ovo mesto sudbine.Zamolio sam ih da me podignu visoko iznad rova.Hteo sam da jos jednom vidim te predele,ta brda i cuke,potok i bukovu sumu koja se presavijala na ovome varljivom jesenjem suncu.Bilo je vreme da krenem.Podigose me,a vetar mi nanese kosu preko lica.Milovao me i saputao da ce on poneti moju dusu u nebeske visine.Nisam hteo da se oprastam,svi su znali zasto sam dosao,i zasto odlazim.Nije imalo sta da se kaze.Udahnuo sam vazduh lagano,kao da sam ga srknuo,zatvorio oci i osetio se lakim kao perce.Da li smrt izgleda ovako,ako je to,onda i nije tako strasno,vec vise carobno i velicanstveno.Osetio sam kako mi dusa napusta telo.Stegao sam grumen zemlje u ruci i prepustio se svemu sto je dolazilo.Pogledao sam prema nebu,prema suncu.Ocekivao sam da cu videti andjele.I ugledao sam ih.Svi su bili tamo,rasirenih krila cekali su me Dinarac,Ramzes,Kuki,Vlatko,Gavra...
Svi koje sam zeleo da sretnem.Jos jedan pogled na zemlju.Moje telo su jos drzali na nosilima iznad rova.Video sam sebe spokojnog i mirnog.Svestenik je mahao kandilom u tisini.Osetio sam miris tamjana.Video sam Bosu,Ivanu,Caslava kako stoje mirno i gordo.Iskopana zemlja koja je licila na
tamne zmije,vijugala je po vrhovima brda.Gledao sam tu tanku zmiju koja je pojela citave generacije u ovom ratu.Video sam rovove nase mladosti.
Post je objavljen 10.11.2006. u 12:02 sati.