Marketing
Ajde tata, možeš pisat ...
Evo, uspija san dobit dozvolu da napišen par besid ... kako? od koga? Pa od njezinoga veličanstva ... od koga drugoga. Mora san se više javit, jerbo ste me iznapadali, ka da san u Remetincu, deboto, da ne rečen na koje drugo lipo i prozračno misto. «Radin» popodnevnu smjenu, slažemo kocke i gradimo kuću. Veliku, na četiri poda. Nestaće mi kocak pri drugega kata, ali niman je srca fermavat ... a još jutros san je mora vozit i u likara. Situacija se malo smirila, popila je još jednu turu antibiotika, Bogu fala nije prva, a nažalost siguro nije ni zadnja ... Fibra je partila, bija se smirija i kašalj, ono ča je prati već desetak dan, a onda sinoć, kad san se vratija sa puta, čujen je di u sobi kašje gore vengo ja kad san ono davno bija skupija dvadeset godin staža uživanja nikotinskih štapića. Ne znan, koji jon je ... ne reču ono zaludu da si osjetljiv ka malo dite ... ja nju kontan ka veliku, ali ona jema uzdravju, tek dvi godine i sedan miseci ... i još ništo munite ... da sad ne brojin baš svaki dan. Znan da bi me sad moja Zakonita ispravila, pa je boje da se odma sam sitin. 
Vengo, di smo ono stali, a, vodija san je u likara, pa je bila na inhalaciju, to ka mekne jon onu maskicu na justa i nos pa mora disat one pare od ljekov sve i da neće ... nije bila baš oduševjena sa otin, ali se brzo umirila kad san jon lipo objasnija da ako to neće, da jedino more poć u ošpidal. Brzo se umirila, pridomislila i počela disat onu paru kroz nos i justa. 
Eto, pari mi se da jon je sad boje ... a i bolje je volje ... uvatila se pojačavat i smanjivat muziku, filmove, sve bi sad tribalo izać na sridu. I četvrtak.
Nije jon laka. Zaboravila je kad je zadnji put bila vanka. Osin u likara, ali to se ne konta. Danas mi se uvatila grintat, kad smo prošli kraj vrtliča, da će ona doli, da se mora poć javit teti Jasni, da će vidit je li teta Karmen došla sa bolovanja, jedva se umirila. Oću u vrtić!
Svašta. Dunkve, nima do daljnjega u vrtić, barenko ovu nediju ... Ne molajemo je dokle se skroz-naskroz ne rekupera.
Sad, evo, doma gledamo filmove, bili smo kod babe, jerbo je tamo odradila popodnevno spavanje. Barenko je malo obnovila repertoar. Gleda se Lolek & Bolek, otkrila je i Mary Poppins, a bogami i ja san od gušta pogleda oti film, koji san zadnji put gleda kad san bija malo stariji vengo ča je sad Vinka. 
Reka san već, da san bija na put ... a di, pitaćete ... u našu Metropolu ... bija san na sprovod. Ajme sad, a ko je umra? A umra je Info, olitiga Interbiro oli kako se već sve zva u ove pute godine, još dokle je bija reprezentativni uzorak napredni informatički tehnologij još za vrime one države ... Već zadnji par godin pomalo ulazi u se ka telaruša. Sve je manji i manji ... ali ove godine su ga kalali i sa aparati. Info u jednome paviljonu, a Interliber, izložba od knjig, u dva paviljona.
Svečano obećajen da dogodine njanci neću poć, niti da me puškon tiraju. Patit se po putu, noge mi natekle dva broja od pustoga điravanja, a nimaš ča ni vidit. Amen!
Jedino ča ću pamtit ovu đitu po Zagrebu je to ča san uspija nać lipu jaketu, zimsku, za malu Vinku. Kad se to sitin, odma me barenko upo manje bolu noge.
Šteta, ča i Vinka nije mogla odit sa menon, a već san bija i za nju vazeja kartu. Za reoplan. Plan posjeta Metropoli bi onda bija skroz drugovačiji. Učinija bi dugi nos cilemu Velesajmu i odo u Zoo vrtal u Maksimiru. Ali neka, jema još u Boga dan. Na proliće, kad bude lipše vrime. I malo više zdravja, ča je i najvažnije. Živili vi meni i svaka Van čast ako ste uspili izdržat ovo pročitat do kraja. Dovidova! 
Post je objavljen 08.11.2006. u 20:24 sati.