Sjedila sam sa Sandrom na jelačiću i pričale smo. Pokušavala sam joj objasnit kako se osjećam iznutra... I sad pokušavam napisat i objasnit samoj sebi kako se osjećam i vidim da je to nemoguće. Ona je u kurcu zbog nekih razloga vezanih uz njenog, ajmo ga tako nazvat, dečka. A ja? Ja neznam... Ja sam izgubila frenda, misleći ako budemo zajedno da će naše prijateljstvo prerast samo u nešto bolje, a ispalo je da ne možemo normalno razgovarat. Odjednom sam vidjela toliko stvari u kojima se ne slažemo, tj. odjednom nisam mogla nać jednu zajedničku stvar. Znam da on misli da kad budemo razgovarali da ćemo sve riješit i da će sve bit u redu, ali ja ne mislim tako...naprotiv mislim da više nikad nećemo moć biti ni približno ono što smo bili prije.
A žao mi je...žao mi je što znam da sam izgubila osobu koju volim, ali prije svega osobu koja me jedina razumije... Ne tražim ničije sažaljenje, niti riječi utjehe jer ni sama neznam kako bi se mogla osjećat bolje. ZNAM da me voli pa ni nisam toliko tužna.
Neznam kako da se postavim kad ga sutra vidim u školi. Ja neznam što sam ja krivo napravila. Ja neznam dal sam ja u krivu kad se rastužim na njegove grube riječi, na njegovu hladnokrvnost, na njegova promjenjiva raspoloženja, na naše razgovore od 5 min u kojima se posvađamo 500 puta , a nekada smo znali sjedit na plavom zajedno cijeli dan i pričat bez prestanka. Baš mi je ono...neznam...fali mi zraka...ne mogu bit doma... Puno mi je lakše kada znam da smo u istoj prostoriji iako ga niti jednom ne pogledam. Čudno mi je što ne plačem...nisam ni suzu pustila...možda zato što znam da nije ni on.
Puno mi je lakše sad kad sam to izbacila iz sebe...da...
Želim svima puno sreće sa svojim ljubavima, a pogotovo mojoj Sandri koja sad doma plače zbog BUDALE!
Post je objavljen 05.11.2006. u 22:14 sati.