Marketing
U mojoj glavi se svađa gomila ljudi…
...u mojoj se glavi svađa
gomila ljudi
nadam se da se ne čuje
a dijete u meni
još uvijek se čudi
kamo sve to putuje…
iz ogledala me gleda
netko drugi
ne, to nisam ja!...
Hm…evo ga…jedan onakav post u mojem stilu…nije baš previše ružičast…nisam niti ja…odgovara mi ovo jesensko tmurno vrijeme…
Nekakva sam izgubljena u zadnje vrijeme…i više to niti nebrem, a niti ponekad neću sakriti…i drugi su skužili…neke koji zapravo niti ne znaju cijelu priču u kojoj se trenutno nalazim…hm…a opet žalosno da oni od kojih sam se to najmanje nadala imaju jako malo razumijevanja ili čak niti to…
Boli me to da me jedna jako bliska osoba, pa ne baš razočarala, više iznevjerila…svjesno ili ne? ne zanima me…ali jednostavno nemam snage da ulazim u neke rasprave ili svađe zbog toga inače malog razloga, a meni trenutno jako važnog…našla sam nekog drugog…ko je u tom trenutku imal i volje i vremena za mene…HVALA ti 
I inače sam nekakva drugačija u zadnje vrijeme…ponekad mi je i samoj teško samoj sa sobom…znam da više nisam ona lana od prošle godina, proljeća, a ljeta pogotovo…puno se stvari promijenilo, a ja sa njima…ima ljudi kojima to ne paše…e pa nije niti meni na početku…neka se prilagode…
Netko me jako ugodno iznenadil…fkt nisam mislila da bude to vidla…i bilo mi je jako drago zbog toga…a opet sam shvatila da sam dubolo u sebi rekla do viđenja…
Neko me uspel barem malo oraspoložiti svojim veselim tvrdnjama u petak…
Ipak ima onih rijetkih koji me ponekad i razumiju :)
U zadnje mi vrijeme paše samoća…ja…sama…i moje misli…ponekad proklete misli…a opet ponekad moje najbolje društvo…i fkt ne kužim ljude koji ama baš ništa u životu ne mogu napraviti sami…najrađe bi iz protresala i zavikala im da se spuste na zemlju jer ne bude uvijek nekoga uz njih…znam iz iskustva…i sama sam više-manje u zadnje vrijeme realistična…više ne sanjarim i maštam o onom nekom lijepom, veselom, bezbrižnom svijetu…why?jer ga niti nema…oprostite svi vi kojima sam sad razbila snove…ne sanjajte život, živite svoj san ako je to moguće…
Mislim da mi je ovo trenutno jedna od najgorih faza od cijelog početka TE priče…razmišljala sam o savjetu koji mi je jedna životno iskusna osoba dala…zapravo u tom trenutku kad mi je to rekla bila sa ljuta i na sebe i na nju i na cijeli svijet…na sebe zato jer sam duboko u sebi u onom mjestu koji zovemo srce (a koje očito i ja imam) znala da je zapravo sve kaj mi govori istina, na nju zato jer sam očekivala da bude mi zapravo više podrška i mislila sam tog momenta da me izdala, a zapravo mi je pomogla i više nego sam znala…niti sama ne mogu vjerovati da ipak to osjećam…davno sam se pomirila i makar sam znala da sam donesla ne baš ispravnu odluku stajala sam iza nje…a sad? sad više niti sama ne znam…jer baš kak mi je i ona rekla…ipak ti je on xyyx, a bez njega ne bi bilo niti tebe…
Pitali su me nedavno zašto sam tužna…hm…da vidimo…zdravlje:koma…obitelj:koma…ljubav:koma…i jedina stvar koja nije bila, a to je škola je isto koma…hm…stvarno ne znam zakaj sam žalosna…i za informaciju nisam uopće bila žalosna nego umorna, bolesna i iscrpljena…a pitali ste to zato jer možda više nema onog mojeg osmijeha ili zato jer već jako dugo niste čuli moj smijeh? Ne smijem se više tako često…barem ne iskreno…ali odsad budem se trudila…samo za vas ako vam to toliko znači…
Od kud tolko negativnih pesimističnih misli u mojoj glavi? pa iz života…ne znam da li je to zbog ovog sivila vani…činjenice da već 6 dana gutam tablete koje su već cijeli želudac izgrizle…glavobolja…previše toga a premalo vremena…
Ili sam to jednostavno ja?!
Post je objavljen 05.11.2006. u 14:27 sati.