Predstavljajući knjigu od koje je ostalo još četrdesetak primjeraka i koja će se moći naći na Interliberu, na štandu Sfere, u nekom kutku, donosim vam poluispovjednu znanstvenofantastičnu minijaturu. S još šest drugih priča (koje će na web kad se knjiga rasproda), objavljena je u prvom kolu biblioteke SFera, u knjizi Teksas Kid (i još neka moja braća).
- Darko, ti si? - glas u slušalici bio je prigušen, ali istovremeno živahan i uzbuđen. I Zoranov.
- Zorane - rekao sam umorno i prevrnuo se pogledati brojčanik sata koji je crveno sjao u mraku, - pola tri je. Što hoćeš?
- Imam vanzemaljca!
Poklopio sam slušalicu dlanom, izvalio se natrag među jastuke i uzdahnuo. Zoranov problem nije što je pisac znanstvene fantastike – i sâm sam jedan od njih, pa znam da nas ima normalnih – već što on zaista i svim srcem vjeruje u to što piše. Poput kakvog Indijanca što polugol poskakuje dozivajući kišu, Zoran puni stranice i stranice u tihoj molitvi neznanoj svemirskoj braći, nadajući se da postoje, da dolaze. Pa onda ponekad dopusti mašti pomutiti granice stvarnosti te završi na lokalnoj televiziji opisujući leteće tanjure koji su mu se pričinili ili zovući me u pola tri ujutro.
- Zorane ... - počeo sam, ali me on prekinuo.
- Nije ofurena mačka kao prošli put, Darko! Nije, života mi! Crn je i ima ruke i ... treperi! Prekrasan je, Darko!
Crn je i treperi. Bog zna kakvu je glupost Zoran ovoga puta našao. A opet, što ako je istina? Ćorava koka nađe zrno. Što ako je Zoran zaista našao tuđinca?
- Darko?
- Dolazim.
***
Bio je crn i prekrasan. Ležao je u Zoranovoj kadi, u pola metra uzburkane mlake vode i ... titrao je. Njegovo dugo, zmijoliko tijelo na trenutke je nestajalo, a na trenutke mijenjalo oblik, boju, strukturu. Sad bi bljesnulo metalno, trenutak kasnije izgledalo bi kao živa rana okružena zubima, časak iza toga učinilo bi mi se kako pod vodom gori vatra, vrelozelena pa zatim siva, prozirna, ledenožuta. Kao da je Zoranov izvanzemljanin tražio oblik u kojem će se skrasiti, u kojem bi mogao opstati, pobjeći nevidljivoj boli. Najčešće se, pak, vraćao u tustu, glatku, zmijoliku i blistavu crninu ukrašenu s otprilike šest pari gipkih ekstremiteta i glavom nalik stiliziranoj konjskoj lubanji. Kada bi na trenutak otvorio kapke, oči bi mu bljesnule poput neoprezno zakotrljanih dijamanata. Bio je crn, prekrasan i stvaran.
- Vidiš? - rekao je Zoran. - Treperi.
- Vidim - odgovorio sam. - Kako ...?
Nisam ni završio rečenicu, a Zoran mi je već počeo kazivati sve po redu, saplićući se preko rečenica, ubacujući svaki detalj kojeg se mogao sjetiti ili za kojeg je makar mislio da ga se sjeća. Izvanzemljanin se, po Zoranu, usred noći iznad autoputa pojavio niotkuda i, koprcajući se, brzinom od preko sto na sat probio Zoranov vjetrobran.
- Znaš što ja mislim, Darko? Bila je to neka nesreća! Oni putuju odmah tu, izvan naše dimenzije, i nešto im se dogodilo! I onda su ... onda su razbacani i ovaj je završio tu kod nas, probio barijeru! I onda ...
- Zašto voda? - upitao sam ga.
- Bio je u lokvi vode! Na mom stražnjem sicu, u lokvi vode! Pa sam pomislio da mu je to sigurno stanište ... Što ćemo sada, Darko?
Pogledao sam prekrasno biće u kadi. Voda se manje vrtložila, titranje je bilo, učinilo mi se, rjeđe. Tko zna je li lokva na Zoranovu sjedalu bila voda? Tko zna kakav joj je bio sastav? Htijući ga spasiti, Zoran ga je možda ubijao.
- Darko? Što ćemo?
- Moramo ga se riješiti! - rekao sam.
***
Zoran me neočekivanom snagom izbacio iz kupaonice i sada mi je branio pristup mašući metlom i tresući se od navale adrenalina.
- Zorane - ustao sam masirajući masnicu na desnom ramenu, - razmisli!
- Nemam o čemu! Htio si ga ubiti! Mog aliena!
Duboko sam udahnuo kako bih se smirio, kako me Zoranova nervoza ne bi zarazila. Bio sam viši od njega i dobrano teži te sam mu metlu mogao oteti uz vrlo malen rizik, no nisam želio tučnjavu. Vjerovao sam da ga mogu dobiti na osjećaje jer svaki onaj što, poput Zorana, sanja o zvijezdama, mora biti mekan iznutra.
- Nemam izbora - rekao sam. - Ovo je on ili ja!
Zoran se zbunio. I dalje se tresao, ali vidio sam da je napola zaboravio na metlu u svojim rukama i da me slušao.
- Znam raditi samo ovo što radim - rekao sam. - Što ću, ne bude li više SF-a?
- Zašto ga ne bi bilo? - namrštio se Zoran. - Pa ovo je dokaz da smo bili u pravu, Darko! SF će procvjetati! Bit ćemo face!
Odmahnuo sam glavom: - Westerni nisu nastali u preriji, ratni romani se ne čitaju na ratištu. Kada bi postojale sretne ljubavi, tko bi čitao ljubiće?
Zoran je ubadao metlom prema meni, grizući usnicu i gledajući u stranu. Ali, slušao je. Nastavio sam: - Znanstvena fantastika prestaje postojati postane li stvarna! Tko će čitati o našim alienima, budu li zbiljski hodali Zemljom? A ja sam prestar da bih se mijenjao, Zorane!
Zoran je spustio metlu.
- Ovo je bio moj san - rekao je kroz suze.
- Sretan si čovjek jer ti se san ostvario - odgovorio sam. - Ali od snova se ne živi.
Ušli smo u kupaonicu. Ni sâm nisam znao što ću učiniti ni hoće li mi Zoran to dopustiti, ali na kraju nismo niti trebali išta poduzeti. Izvanzemljanin je ležao u mirnoj vodi, kože sive poput kamena, nepomičan kao stijena. Oči su mu bile poluotvorene i bez sjaja. Nije više bio ni lijep. Kada je Zoran uronio ruke u hladnu vodu kako bi ga dotakao, biće se raspalo u prah te smo njegove ostatke na kraju tušem isprali u odvod.
Od tada me Zoran više nikada nije zvao u pola tri ujutro da mi priča o zvucima koje čuje onkraj stvarnosti. Prestao je i pisati.
Ja nisam. Pisanje je moj posao, jedino što znam. Zato pišem, o dubokom svemiru i dalekim planetima i rasama nezemaljskih bića. I kad pišem, sva su blistavo crna.
Sva su prekrasna.
Podsjetimo: Blogov kolac i ovaj blog obilježavaju Interliber dnevnim postovima do subote!