KRVAVI JULI-1
Devedeset druge,u proljece,nisam jos imao punih sesnaest godina.Isao sam u Srebrenicu,u prvi razred srednje,a zivio na selu,u Sjedacama,sa roditeljima.Jednog dana raspustise nam skolu,do daljnjeg.Mislim da je bio petak,3.april.Dodje razredna i rece da idemo kuci.Pozvace nas,veli.
Rat kao da"i hoce i nece".Stariji se boje,a mi mladji-`nako.Kako da ti kazem,u vojsci tad nisam bio,nisam mnogo znao,pa mi je to sve izgledalo samo malo cudno.
Odjeknuse ubrzo prve granate.Cetnici udarise po linijama,po okolnim selima.Vec je bilo i mrtvih,ali ja u toj godini ni ranjenog nisam vidio.A dok ne vidis smrt,ne znas sta je rat.Sve vise osjecam samo glad.Trazio bih hranu,ali nemas gdje.Granatira se svakodnevno,pa krajem februara devedeset trece,
odlucujemo da se spustimo u Srebrenicu,prvo kod daidze,a onda u grad.Mislimo da ce dolje biti lakse,da ima hljeba,da ima posla.A tamo,nazalost-jad i jos veca glad.
Stigla ta zima,stigli cetnici.Linije pale,Srebrenica ni da mrdne.Okovana.Narod u strahu.Izbjeglica sve vise.Nesto hrane ima,ali soli ni za lijeka.Praste samo granate.Bojimo se da ce grad pasti.
Stize onda Morion.Cuo sam ga,pruza neku nadu,obecava pakete i prekid vatre.Sta ce izmoren svijet,
mora nekom da vjeruje.A s tim paketima-to je bila katastrofa.Bacaju palete teske i do 700 kila,a narod se"ubija".Ponekad se padobran i ne otvori,pa kad"tovar"ljuljne o zemlju,sve se raspadne.Glava se gubila...Ipak,s tom humanitarnom,bilo je malo lakse.Utisala se potom i vatra,pa je izgledalo da nekako normalno zivimo.Tek ponekad bi negdje odjeknule granate.Tako su tri pale na igraliste dok je omladina igrala fudbal.Bilo je uzasno...mnogo mrtvih i ranjenih.I strah,da se opet ne ponovi.
Ali,i na to se naviknes.Zivot u okruzenju dodje kao tumaranje po provaliji.Teturas se ukrug,vidis dno,a opet nekako ostajes na nogama.
Cetnici su nam stalno nad glavom.Ne pucaju tako cesto.Mi smo sada,kazu,kao neka"zasticena zona".Dosli unproforci.Otvorise nam i skolu.Nije bilo knjiga,nije bilo niceg osim profesora koji su pristigli iz Bratunca,Vlasenice i drugih mjesta.Po drugi put krenuh i ja u srednju skolu.U drugi razred,ja sam ranije bio pri kraju prvog.
Izgledalo je to podnosljivo.Moji su dobili jednu kucicu u Jadru,sedam kilometara od centra,pa smo preselili tamo.Kupili smo i kravu,da imamo mlijeka i kajmaka;iznajmili i njivu,da stogod zasijemo.Brat je poceo raditi u Srebrenici,pa se opet vratio u grad.Sve do maja devedeset pete nekako se deveralo.A tad je Jadar izlio...odnese trud,a donese klackalice,nagazne mine koje cetnici pustise nabujalom vodom.Vidio sam jednog dana,dok su ljudi prenosili"potocaru",kako covjeku raznese nogu.Morao si dobro da pazis kuda gazis.
Odozgo je opet pocelo granatiranje,pucalo se i po gradu.Unproforci su samo spartali,ali vatra nije prestajala.Mirisalo je na nove borbe.Ponovo nam zatvaraju skolu.Ostah u drugom razredu,ali me primaju u vojsku.
Ne znam tacno dan,ali mislim da je bio 6.ili 7.juli,mozda cak i osmi,kad su cetnici probili nase linije.Iz Jadra smo pokupili nesto stvari i preselili kod brata u Srebrenicu,u jednu sobu.Zapravo,roditelji su i tu noc ostali u Jadru,i kad sam zorom otisao gore,nisam ih nasao.Jadar je vec bio prazan,tek poneko od starijih mogao se sresti.Krenuo sam prema Suceskoj,nanize,jer sam pretpostavljao da su otisli u tom pravcu.Nadjem ih dolje na nekim livadama,vode i kravu za sobom.U Lipovcu kravu ostavimo kod jedne poznanice,a nastavimo dalje prema Srebrenici.Negdje na pola puta babo zastane.Gleda me i cuti.Izvadi 110 maraka i rece:"Uzmi ovo,trebace ti.A sad idi brze,cekaju te u komandi.Mi cemo polako..."Ne mogu vas ostaviti,kazem mu,a on samo pokaza rukom prema Srebrenici.Pogled mu ispuni tuga koja kao da je znala sta ce se dogoditi.Nikad ga vise nisam vidio.
Devetog je dio moje cete bio na liniji.Otisao sam u stab da vidim trebaju li pomoc,mada nama mladima
jos nisu dali u borbu.Primjetio sam tamo da su ljudi preplaseni,da je neka zebnja svud oko njih.Niko ne govori mnogo,tek poneka rijec se cuje.
Akcija je desetog.Odbrana pokusava da vrati cetnike.Primjecujem da bjeze prema Vukovoj glavi,prema Jadru.Ponovo sam u Jadru.Tamo susrecem Hazima porucnika,porucnika bivse JNA.Predavao mi je odbranu i zastitu.Mogao sam tu glavu izgubiti.Vratim se u Srebrenicu.Cujem da mi je drug Elvir dosao sa linije.Zurim da vidim sta se dogodilo.Negdje,oko cetiri popodne,razgovaramo,kad odjednom zapuca sa svih strana.Sve se lomi,kao da je ispred stana.Izlijecem napolje.Ulica puna naroda.Svijet bjezi.Metez.Haos.Na stotinjak metara u toj masi vidim mamu i sestru.Probijam se nekako do njih.Pitam gdje je Cocan,brat mi Sado,gdje je snaha,gdje im je beba...Mama vice"Eto ih doli,naprijed".Dodjem nekako do brata.On pozutio,prigrlio kcerku,ni rijec ne progovara.
Zovem ga da idemo u stab,da idemo s vojskom.On nece,hoce pred UNPROFOR.Misli da je tamo sigurnije.I dok smo se stotinjak metara prepirali,negdje kod Robne kuce,"talas"nas razdvoji.On ode pred UNPROFOR,a ja u stab.Nismo mislili da se vise necemo vidjeti.Meni je bila devetnaesta,njemu sest vise.Jos nisam znao sta je porodica.Kontao sam da je pametnije s vojskom,jer kad UNPROFOR dosad nije nista uradio-nece ni sad.A vjerovao sam i da imamo snage da odbijemo cetnike.
Probijem se do staba.Nadjem tamo jednog momka kojeg ranije nisam vidio.Pola sata sam ga molio da mi da automatsku pusku i tad sam zvanicno prvi put krenuo u borbu.Skupilo se 500 ljudi,a nas 20 je poslo gore,prema cetnicima.Nasli smo tamo cetvoricu momaka,pomjerili se navise,ali je vec padao mrak,pa smo se vratili nazad.Kad smo dosli pred Pekaru,ni igla nije mogla pasti od silnog naroda.
Neko rece da je postrojavanje u ponoc.Stab odlucuje sta cemo dalje.Nas je dopalo da idemo na novu liniju,kod Bajramovica,bez icega,bez rovova.Krenuli smo pred zoru,prema Kazanima.Tu sam na vodi,rano ujutro,vidio mamu.Toci vodu.Stao sam.Zagrlimo se.Poljubi me,a oci joj vlazne.Jos jednom se zagrlismo.Pozeli mi srecu.Velim joj da kaze babi i bratu da idu za mnom,za vojskom.Ona samo rukama pokri lice...
Post je objavljen 30.10.2006. u 11:59 sati.