-Ajmo.-izjavio je Viktor u svlačionici. Subotnje popodne. Utakmica pred nama. Mi, Polfinovi, protiv budala iz Vehterna. Pretprošle godine smo ih zgazili.
No ja nisam osjećala nervozu zbog utakmice. Stvar je bila u tome što su nakon utakmice na teren trebali upasti članovi Reda feniksa.
-Ma sve će biti ok.-rekao je Viktor. Izašli smo na teren. Zadovoljno sam primijetila da je Blackwood na nastavničkoj tribini. I barem osamdeset posto smrtonoša. Gotovi su!
Čula sam Jelenu, obje Lare i ostatak ljudi iz mog doma kako navijaju iz sve snage, nadmašujući sve mogućnosti kojima se može normalno navijati. Viktor me zbunjeno pogledao, a ja sam se zacrvenila.
I onda smo krenuli…ispalo je da Teodor Dostojevski super udara maljce u glavu tupana na protivničkoj strani(dva ozlijeđena u deset minuta).
Viktor je uhvatio zvrčku pri rezultatu 120:10, pa smo zgazili jadnike.
-Ej,-rekla sam mu-mislim da si moga pričekati da bar ljudi dođu do 50 bodova…
-Da, pa da se utakmica mora nastaviti i sutra.
Oboje smo se nasmijali no naš je smijeh zamro među vikom učenika.
Izvukla sam štapić i zapjevušila:
-Počelo je, počelo.
* * *
-Jesi čitava?-čula sam Viktora. Ležala sam na klupi u svlačionici. Činilo mi se kao da je u prostoriji nestalo zraka. Viktor je zabrinuto stajao kraj mene.
-Što se događa?-sjela sam.
-Gotovo je.-sjeo je kraj mene-pobijedili smo.
-Koliko?-nasmiješila sam se.
-54:30-rekao je-Bilo je tijesno. Da se učenici nisu pridružili Redu…
-A da. A što je bilo sa mnom.-iznenada sam se sjetila da me Blackwood šakom odalamio po glavi. Ma super.
-Ne znam. Našao sam te kako ležiš i odnjeo te ovamo.
Trnci su me proželi. Viktor me donio. Kako? Na rukama?
-Ovaj, hvala.-ustala sam i pogledala svoj odraz u ogledalu. Bila sam užasno čupava.
-Ma nema veze.-rekao je-Stalo mi je do tebe, uostalom.
-Ovaj, molim?-okrenula sam se prema njemu. Stalo mu je do mene? Zar…
-Pa da. Znaš…kada sam poslao Hermioni pismo. Ona…pa napisala je da…ma vidi, Anna…zapravo te užasno volim.
Buljila sam u njega. Voli me? Voli? DOISTA?
-O…-rekla sam, u nedostatku riječi-Znaš…još te uvijek volim…i žao mi je zbog svega što sam ti ikad napravila…i što sam te povrijedila.
-Ma idemo, ok?-rekao je i uhvatio me za ruku. Isuse mili…tek sam tada shvatila koliko ga volim…
* * *
Ušli smo u dvoranu. U njoj su bili članovi Reda feniksa. I Dumbledor. I Lare. Začuđeno su pogledale mene i Viktora(jer smo bili zagrljeni).
-O, bok!-izjavila sam glupo. Članovi Reda bili su namrgođeni i gledali me prijeteći. Bilo mi je potpuno jasno zašto. Prvo, posljednji put kada sam ih vidjela sam se posvađala s Dumbledorom. A kao drugo, upravo su saznali da Dumbledor nije bio u pravu jer je vjerovao Blackwoodu. A i možda su saznali da sam spirital.
-Anna.-rekao je Dumbledor-želio bih vam zahvaliti što ste nas pozvali i tako spasili Institut. Također vam se želim i ispričati…
-Ne.-prekinula sam ga-ispalo bi glupo kada biste mi se ispričali. Sve što se dogodilo ja sam skrivila, a ne vi. Uostalom, ja bih se vama trebala zahvaliti.
Remus Lupin prišao mi je i rekao:
-Gotovo nitko ne zna za ono. Ako misliš da bi to trebalo ostati tajna…
-Da.-rekla sam-trebalo bi.
-Slažem se s tobom. Tako će i biti.
-Ok.
-Dakle, sve po starom.-rekao je Dumbledor.
-Ali,-sjetila sam se-moja je tetka mrtva.
-Nije.-rekao je Remus-pronašli smo je u tamnici. Da smo je našli koji sat kasnije…
-Bila bi mrtva.-nadopunila sam ga.
Tetka je već sutradan ponovno bila ravnateljica. Znala sam da će se Tom uskoro javiti. Znala sam da me obožava mučiti. A Tom je jako dobro znao da ga ne mogu podnijeti. Ne nakon što me prebacio u prošlost.
IZ IDUĆEG POSTA:
Lara je ležala na zemlji. Blijeda poput smrti. Kao mrtva. Trgnuli su me koraci. Okrenuvši se, shvatila sam koga je Tom namjeravao ubiti.
U crno uvučena pojava, s maskom na licu, cerekala je, gledajući me tamnim očima.
Post je objavljen 30.10.2006. u 11:47 sati.