Da budem iskrena od samog početka, nemam pojma o čemu ću pisati.
Dizajn mi je zariban skroz na skroz i to je totalno destimulativno za pisanje.
Morati ću to popraviti. Čim skužim kako.
Ponovno sam se danas pitala zašto ja ovo pišem ... ne znam. Znam da ne pišem za sebe. To je nemoguće.
Ono što pišem za sebe nikako ne stavljam na net, ono što pišem za sebe odmah spalim.
I ne znam. Da bih imala volje za pisanje nečega, biločega, moram znati da postoji makar jedna jedina osoba koja to voli čitati. Ne koja pročita i napiše svoje mišljenje, kako bih ja isto učinila kod nje. Zapravo, sad mi se takvi odnosi čine pomalo besmisleni. Ne, ja želim čitateljstvo koje će voljeti čitati. Koje znam da će svaki puta kad dobije priliku pogledati ima što novoga ili nema bez obzira je li napisala novi post ili nije. Nažalost, ja to trenutno ne mogu reći za nikoga, da sam toliko luda za čitanjem. Ne znam zašto. Znam da bih se trebala kriviti zbog toga, ali jednostavno ...
izvan toga sam.
Opet sam se zapetljala u stvari o kojima nisam htjela govoriti ... prečesto mi se događa.
Imam u glavi kompoziciju i sve, ali se malo zanesem ... u krivu stranu i sve propadne. A dovraga.
Nikad pisca od mene, ha? Valjda ste u pravu.
Eto, ne možemo svi biti sjajni u svemu. Iako je loš osječaj znati da ništa u čemu sam dobra, ali baš ništa nije moja zasluga. Sve sam to dobila, dobila na dar od koga ... Boga? Ne znam.
Evo ga, svakim novim redkom ovo je sve lošiji i lošiji post. I ne mogu razmišljati o ničemu drugom, koliko god se trudila osim o tome kako će možda i neke dobre ideje koje izneem biti posve nagrđene ružnoćom ovoga posta i da ne će odaslati poruku kakvu je trebao. Ne znam zašto je tome tako. Osjećam se zbrčkano i to jako i sve što mi treba je jedan dobar krmež. A istovremeno .. toliko toga se lomi, upravo sada u ovom trenutnu, da ne znam kako zaspati, jednostavno ne znam. I tako upadam u ovu zamku, lutanja svijetom u bunilu, nadajući se da ću pukom srećom naletjeti na nešto, da će se dogoditi nešto, da će grč u želucu nestati, i moći ću pustiti misli slobodne ... slobodne kao što su bile i prije, prije nego što ih je slučaj stlačio i smjestio u ovu glavu ...
Toliko sam si puta rekla kao i sada, da je sada vrijeme da se konačno skockam, da je sada vrijeme da si pokložim blog, ljude, život ... ali uvijek se predomislim i zaključim da ću si nered dopustiti samo još ovaj, zadnji put.
I tako u nedogled, samo ću si još ovaj put dopustiti slabost, samo još ovaj put ...
Post je objavljen 28.10.2006. u 23:52 sati.