evo...subota je...pisen post i stojin doma...cudno, jel da...umiren...uglavnon svatila san koliko iman dosadan i jadan zivot...dok neki meni poznati ljudi (ne oni iz bivseg razreda) izlaze vanka,zabavljaju se u drustvu i jednostavno ne zele da subota prodje...ja kad izaden ...nekad (citaj cesto) neman volje za nicim...nekako iman osjecaj da me ti ljudi s kojima san ne prihvacaju...i jedva cekan doc u svoju sobu i bit sama...
iako su mi neki ljudi jako vazni cini mi se da me iskoristavaju...jednostavno iman takav osjecaj...kao da su svi dvolicni...nekad je sve super slazete se...ovo ono...a drugi put se samo smiju ili nesto sapcu...mozda ne govore nista o meni al ipak nije ugodno...ma neznan kako bi opisala taj osjecaj...jednostavno mi dodje da tada svima zalipin trisku...ili da samo nestanu...to san primjetila da se samo dogadja kad je jeda osoba s nama...isto tako mrzin kad se suboton uvate raspravljat o skoli...i znas meni je ova iz kemije onakva....u kontrolnon je bilo to i to...i tako te price...daj koga to zanima...nit iman kemiju nit mi se o tome prica...ma nek se gone u pm...ili npr.jucer mi sile na peristil posto je riva zatvorena...i izvadi suncica matematiku i da k,ji da joj objasni...mislin u 9 uri navecer i to usrid grada...iskreno mene je bia crnjak i ja pocela slusat mp3 a one me napale ka da nije pristojno slusat muziku u gradu...e sad ko je ovde lud...mozda je svemu tomu razlog sta se mi ne znamo zabavit...meni iskreno nije vazno di smo ni s kim nego jednostavno da se nesto dogada i da ne bude dosadno...i kad umiremo vanka iman osjecaj da san za to ja kriva...mislin da je sad prekasno da bi nesto minjala...vrime je da se pomirin s tin ili je mozda ipak dosao kraj tim prijateljstvima...
Post je objavljen 28.10.2006. u 18:59 sati.