Piše jučer Sanja Modrić u svojoj kolumni u Jutarnjem o slučaju Glavaš:
"Jedan znanac mi je nedavno u jednoj raspravi rekao da mi novinari jesmo mogli nešto učiniti jer imamo medije u rukama, dok drugi obični ljudi nisu mogli ništa protiv stvari koje sami nisu opravdavali. Pijuni, eto to su za moćnike bili obični ljudi, rekao mi je. No, u poduzeću tog mog znanca 1991. otpušteno je desetak njegovih kolega srpske nacionalnosti. On je ostao. Nije rekao ništa."
Volej, bodiček i klizeći start, reklo bi se sportskim rječnikom. Šahovskim, šuster-mat.
Istina; svatko neka sam za sebe prvo odgovori što je znao, je li o tome šutio, i ako je, zašto. Međutim, ipak postoji problem s odgovorom gđe Modrić jer ovdje, osim ljudske, postoji i profesionalna strana. Novinarima je posao bio, kao što je i danas, da o takvim stvarima znaju, a onda i pišu i govore. Tete u vrtiću, šusteri, liječnici, novinari, svi mi, u to smo vrijeme, kao i danas, obavljali svoj posao; netko malo bolje, natko malo lošije.
Novinari, čast časnim iznimkama, malo lošije.
Post je objavljen 27.10.2006. u 15:59 sati.