Pospremajući tako po ladicama raznim (onim u mislima i onim pravim), naišla sam na jednu staru teku-svaštaru iz studentskih dana. Onako, tipo blokić gdje se upisivalo sve i svašta. Na zadnjoj strani popis ispita i kvačice kraj položenih.
I tamo negdje na tri četvrtine tog popisa upisala sam:
koliko još ima do očaja?
Mora da mi se strašno jako išlo doma.
Ili mi je bilo već dosta ispita.
Ili mi se činilo da neću nikada doći do kraja i diplomirati.
I nisam bila sigurna na čemu sam s tim dečkom.
Tko zna što mi se tada činilo...
Bilo je to tako davno, da pamtim samo sretne dane, lijepe uspomene..
Jutros, otvarajući neispavane oči, opet se isto upitah.
A doma sam.
Taj dečko leži kraj mene.
Ispite sam sve položila, diplomirala - i stručni imam.
Koliko još ima do očaja?
Ako smo zdravi, očaj ne predstavlja ništa. Ne postoji.
Sve nam je dostižno i ostvarivo, ovisno o tome koliko ćemo se potruditi.
A to što država naplaćuje od mene taman toliko poreza koliko bi bilo dostatno za pokretanje jednog manjeg proizvodnog pogona...
To nije problem koji može izazvati očaj.
To je tek samo- problem.
Rješiv.
Zato ustajem, nabacujem osmijeh i tješeći se poput prave srednjovječne žene, zahvaljujem Bogu na zdravlju.
I bez ironije.
Post je objavljen 27.10.2006. u 10:10 sati.