Ne palim zvučnike. Ni radio na poslu. Ni doma ga nisam upalila jutros. Nema veze što nisam čula vremensku prognozu. Svejedno sam se obukla. Pidžama je ostala doma. Nema veze što nisam čula vijesti. Glavaš će ionako u pritvor. Samo o tome i pričaju. Nema veze što sam propustila „Hvaljen Isus i Marija“. Jučer sam se prije spavanja pomolila Bogu. Da oglušim. Pa svejedno čujem kak smetlari rondaju jutros sa kontejnerima. I nema veze što nisam čula „Minutu za okoliš“. Ionako ne bacam opuške iz auta. I svjesna sam da ćemo ubiti sami sebe. Za nešto više od jedne minute. I mrzim tu radio stanicu. Svako jutro pjevaju pokojni. Od Ive Robića do Ivice Šerfezija. Kad na toj frekvenciji čujem ABBU, mislim da je, u najmanju ruku, Veliki četvrtak.
Ni u autu nisam upalila radio. Samo je svijetlio u tišini i na svom displeju vrtio neke poruke. Mamio me, al nisam se dala navuć.
Mobitel sam stavila na vibraciju. Nek se trese, samo neka šuti. Ako netko ima što za reći, nek napiše poruku. Oči mi nisu na godišnjem.
Sad još samo razmišljam kako ću službeni telefon kao slučajno laktom gurnut na pod. Možda i nije tako kvalitetan kako izgleda.
I molit ću Boga da naši prvi susjedi ne upale kosilicu za travu. Baš im je lijepa niska. Taman. I da ne dođe City express na motoru. Danas nije ništa tako hitno.
Zar je već počela sezona piljenja drva?
Ne volim zimu.
Danas je svaki zvuk suvišan. Svaka riječ je previše.
Pošalji mi SMS sa pozivom na kavu. Nasmiješit ću se, baš kao i svaki put kad vidim tvoje ime. Pristat ću, znaš to.
Samo ćemo se gledati. Možeš me i primiti za ruku. Uzvratit ću ti stiskom. Možeš me zagrliti. Naslonit ću glavu na tvoje rame. Razumjet ćeš, kao i uvijek. Samo mi nemoj ništa obećati.
Hajdemo tako završiti dan. Možda tada shvatimo buku oko nas.
Pošalji mi poruku.
Znaš da je već počela sezona piljenja drva.
I da ne volim zimu.
Post je objavljen 26.10.2006. u 11:10 sati.