Još sam bio sasvim mlad,
neke barske ptice sam lovio tad,
kad je došla da se kupa lepa protina kći.
Nije znala gde sam ja,
da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš,
a preko reke noć je pala kao plašt.
Mesec tinja nad vrbakom,
srebri nebom zvezda roj,
i kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po njoj...
O srce ludo, ludi sni,
već se moji drugovi momčili svi.
A ja sam hteo samo jednu:
lepu protinu kći.
Čudnom pesmom zvoni drum,
te su zime i svatovi došli po nju,
iz daleka, neki svet za mene tuđ.
Baš sam prošao sokakom.
Padao je prvi sneg.
I još ponekad zazvone praporci
što je odnose, ko zna gde...
Da se ženim, imam kad.
Ja sam, eto, ostao momak do sad.
Nikad više nisam sreo lepu protinu kći.
Jedan život, miran, tih.
Nekad bacim kartu il' napišem stih.
Stvari teku, ja se držim izvan njih.
I ljubim dobre, ljubim lake.
Neke prave, a neke ne.
I sve su vile, sve su kraljice.
I sve su nevažne naspram nje...
Balašević
Post je objavljen 25.10.2006. u 21:05 sati.