Marketing
Nadam se da ćete shvatiti pravu stranu ovog posta...
E da, pomislih ja sebi kako je baš pravo vrijeme za novi post…
Napokon sam uspila doć do modema i interneta. Jupi!!
Što reći nego da je sve po starome. U školi je bez veze. Danas mi je bio jako naporan dan. Lucija to najbolje zna. Moja draga i ja smo uspile prebrodit i prvo samostalno javljanje u gimnaziji, kaj nije krasno to?!! I nije bilo loše. No, ok… što još reći, osim da mi je ovaj vikend bio ne više od riječi -dobar. Inače mi je super, ma odlično, ali ovaj je bio tak-tak. U petak je bilo hm… da li da spominjem, pitanje je sada??! Ma ja sam previše popila, no zahvalila bih posebno dvije osobe na brizi i pažnji. To su moja Lucija i Bojan… hvala people… ne znam kaj da velim. Ali kad mi tak ljudi pomognu i budu uz mene osijećam ogromnu zahvalnost i sreću. Ne znam kako da to opišem, ali osjećam dužnost. Ali budem vam kada tada to vratila.
U subotu ništa posebno. Samo sam se iživcirala. Koma!! Tako se sve skupilo. Problemi s ovima, pa s onim. Svi oko tebe drveni, ja tamo stojim trijezna i ne znam dal da prije pomognem razrezanom Šipki ili Megy koja se rasipala nasred Zihera. Onda su tu ljudi koji plaču zbog ove osobe pa zbog one, a na kraju završe s trećom. Pa neki imaju konstantan osjećaj krivnje i stalno traže opravdanje i ispričavaju mi se. I onda ti još uleti murja koja popisuje ljude pred Ziherom a ti baš tada trebaš doma. E da ne zaboravim spomenuti, ljude koji se uništavaju svakodnevno alkoholom ili drogom. I nabijaju svima pred nos kako im je teško. I onda što?? Kada se nešto dogodi trebali bi svi ostali koji dalje živimo imati osjećaj krivnje??! E ne znam. Ovo što sam sad napisala, da to je naše društvo. Na to se svelo. Većina ljudi nema blage kaj dela i govori. A ja… ja ispadam kao ledena kraljica kojoj nije stalo do nikoga i … Ma ljudi, previše ste mi dragi. Ne pišem ovo jer vas mrzim ili tako nešto, već jednostavno ne mogu gledati pojedince kako si uništavaju život!! Zato vas molim, ne sve ljude... Samo par određenih osoba, prestanite… ne radite si to.
I onda se dogodi još jedno sranje danas. Ma ne znam ni sama kaj da radim ili mislim. Ovo je ipak malo ozbiljnije, nije samo neka faza. Da, mi… nas četiri, mi koje smo bile uvijek super, moram priznati da se stanje i poboljšalo nakon svega, sada smo opet u problemima… ali moramo se držati skupa. Oni koji trebaju znat skužit će… Marija, sve će bit ok, pokrivat ćemo te ako treba. Ni ti, a ni nas tri nismo ništa skrivile te večeri. Proći ćemo kroz to, kao i kroz svašta do sada. A naše će prijateljstvo bit jače… teže slomivo i otpornije.
Volim vas, hvala na onom lijepom postu Mariji.
Pozdrav
Nadam se da ćemo još dugo biti skupa, da se nećemo razdvojiti ili da nas neće razdvojiti putevi koje si odaberemo...
Post je objavljen 24.10.2006. u 22:16 sati.