več si sama sebi idem na živce sa svojim nekim stalnim melankolijama i teen depresijama i da ne kažem več pizdim materinama... naravno, prostite na izrazu...whateva
ne znam što mi je...mislim, znam što mi je, i što me muči, samo si ne želim priznati...e tu pravim najveću grešku...
mislim da sam sve mogla več riješiti davnih dana, da svaki božji problem ne razvlačim i očekujem da će proći... recimo, jedan od večih problema tj dilema je moj budući fax aka zanimanje... jednostavno, ne mogu ni približno zamisliti što bih ja mogla raditi...
več mi je rečeno da "nema kruha" od onih stvari koje ja volim... a pošto sam ja kao neki materijalist, koji se brine za svako čudo kakvo god bilo, od najbanalinijh stvari do velikih...uvijek sam oprezna, uvijek sve provjerim stoput, i uvijek trudim postići da sve bude u redu... u biti, zaključila sam da u tome ima neke istine... mislim, ofkors, može se na svemu zaraditi, ali recimo za neke stvari si moraš stvoriti "ime", da bi mogao živjeti od toga...
idem ulicom, slušam glazbu, totalnu zavučena u svoje misli i recimo uopće ne kontam kad me netko poznat pozdravi ili tako nešto...treba malo vremena da mi takvo što stigne do mozga...
opet mi je sve totalno zbrkano u glavi...večinu stvari radim po nekoj sistematici, ali u glavi mi je uvijek zbrka... jednostavno ne mogu posložiti misli u svojoj glavi po nekakvom sistemu, ne mogu napraviti reda...
i onda se opet vraća ono o čemu sam več jednom pisala...
zamišljam svoj mentalni sklop kao neku mračnu komoru, totalan mrak, rečenice, brojevi, lica sve to lebdi nekako okolo naokolo... negdje u sredini ničega se nalaze vrata. mislim, onak ništ fancy, najobičnija vrata... vrata koja nikako ne mogu otvoriti... biće koje bi trebalo simbolizirati moje Ja, mijenja se iz dana u dan... ne mislim sada opet da je to biće bogzna što... najčešće je to neko blesavo biće, kojem je glavna karakteristika to što ima ogromne oči... ništa drugo nije bitno i ne privlači pažnju kao te oči... ogromne, kao iz nekog filma...i samo gledaju, prazno u tminu...
svako malo pokušavam otvoriti vrata, jer imam neki feeling, nagon, whateva da se iza tih vrata nalaze svi moji odgovori... to mi se uvijek događa kada razmišljam o nećemu, i ne nalazim odgovor na neko pitanje...i onda uvijek stignem pred ona vrata...jednostavno znam da su iza njih odgovori, znam da je tamo sve što mi treba...
zavisi od nekakvog mentalnog stanja, katkad samo gledam u njih, katkad ih silom pokušam otvoriti, katkad ih šutam...katkad udaram po njima dok mi ne krene krv, katkad pokušavam naći ključ, katkad pokušavam sve logične trikove da ih otvorim...
priznajem, luda sam...no, i to je več druga filozofija, tko je lud a tko nije...
katkad, jednostavno pokušavam zaboraviti na moja vrata, ne misliti na njih, ali se nekako uvijek vrate... kad bih več pomislila da je sad sve ok, ponovno se nađem u crnom beskraju, s vratima
no, koliko god pokušavala zaboraviti, ostaviti vrata i moj svemir nek trunu, ali kako tako, uvijek se nađem opet na istom mjestu
iako, ne vjerujem da bih čak u potpunosti mogla zaboraviti na moja vrata, uvijek me kljuca "što je iza njih"
previše sam znatiželjna, to će me jednom odvesti u ludilo...
nekako me kljuca da se jednostavno neću moći osloboditi tih vratiju, sve dok ne riješim sve što me muči...nekako mi se čini da će to biti nekako na Sveto Nigdarjevo...whateva
pokušavam zaboraviti, ali problemi se ne mogu zaboraviti... mislim, da me nitko ne razumije pogrešno, nisu to takvi "bogzna kakvi" problemi, več katkad neke "sitnice" koje me kljucaju i kljucaju i jednostavno prijeđem preko njih, pa ostanu i rastu, a da im ne bude dosadno, još se malo i razmnožavaju...
no, odluka je pala...želim se riješti svega, znam da neće ići bogzna kako brzo, ali odsd želim krenuti s čistom stranicom...čim pobrišem sve mrlje na prošloj.....
Post je objavljen 24.10.2006. u 22:03 sati.