Marketing
&TD
Ujutro nakon Engleske čitan sve novine i drago mi je da Kranjčarevu igru su doživili bolje nego ja, šteta zagrebačko jutro tako trošit, ali se naslađujen kako sam pogodija doć ovde.
Stavija sam i lipšu robu i to od ujutro.
Konobar pita iman li sitna a ja tražin po žepovima i kažen:
- Neman, stavija sam druge gaće.
On se smije, reka sam istinu ali to u njih znači drugo.
Moga sam ić na sajam Ambijenta, ali moram se nać sa prijateljen u 16 i nisam komodan, iako je tek podne, dok ja dočekan tranvaje i sve to, pa one gužve na Velesajmu i to me sputava i ne znan di ću.
Otiđen u drugoga prijatelja na Pantovčak, priko puta mu je ona šumica od Predsjedničkih Dvora.
Ima on problema, rolete otvara na daljinski ali neki su mu prozori uski pa nema takvih uskih roleta za na daljinski kupit nigdi u gradu.
Gledamo zelene obronke i Katedralu u daljini.
Žena mu radi, on doma čuva dite, ne radi otkad su se vratili iz Londona.
- Lipi položaj...
- Bila je prilika, jeftino smo prošli.
Pokazuje mi nešto šta bi se moglo radit.
- Je li bi ti bilo lakše ovo učinit u Corelu ili CAD-u? – pita.
- Vratija si se iz Engleske, pita bi te nešto o sportskon klađenju...- okrićen ja.
Smješka se. - Zarađuju samo kladionice.
- Je, ali mi bi imali Dobitnički Sustav...
(...)
Drugoga prijatelja čekan u Banci u kojoj radi.
Očekiva sam, to je Velika Banka, to su uredi ka u onin reklamama i atraktivne hostese u bijelim košuljama i modrin kostimićima nutkat će me čajen i keksima i hihotat u koketnoj konverzaciji s ugodnim gostom s Juga koji odlaže kolačić na fancy pjat na staklenom stoliću.
Ćubin u nekome uskome hodniku dok ga čekan, neko bolesno slabo svitlo, neki šugavi spušteni strop, vrata neka greza i kvake plastične ka u zgradama šezdesetih. Još se ja nešto bunin di radin, ja sam za ove Donald Trump.
Ali Trump se malo istrošija stalno ovako po tuđemu gradu, peciva, kavice, poklončići, bon od 100kn, prijevoz, utakmica, sad sam ka onaj na reklami za mobitel šta baca novce po ulici i šta mu na kraju padne pomidor na glavu.
Vozi me prijatelj iz Banke i prođemo ispod zgrade od Plive i njega obuzme sjeta:
- Pliva, ja san prodava na 480, a danas je bija zadnji dan za prodat Barru po 820.
A ja se mislin kad buden danas kupova kartu za bus na stabilnih 155 oće li bit koji bankomat blizu i bit će to neizvjesne sekunde kao vječnost (Vaša transakcija se obrađuje) dok se ne pojavi Uzmite novac i bježte.
Da se ne bi mislilo da u ZG iden samo na utakmicu, to se moran pohvalit odlaskom na premijeru u Teatar &TD, znači kod mene ima i reziduuma kulturnih interesa, a i mukte ću jist.
Iako mi je prijateljica rekla da je to klošarska predstava i teatar, ipak sam ja provincijalac i za mene je teatar teatar pa sam se potrudija i stavija novu košulju i postole.
Oštro žensko oko primijetilo bi kompromise cijena kvaliteta, stilsku nekonzistentnost i opću šlampavost, ali šta je tu je, za svoje godine mogu proć, nisan još ćelav, neman drob, uostalom nisam bija filmski glumac ni kad sam mlađi bija.
Ispada da je to predstava o neredima u Đenovi 2001. kad su antiglobalisti protestirali protiv sastanka G-8 di su bili Buš, Širak, Bler, Berluskoni, Putin, Šreder, Kanađanin i Japanac.
Ovi oko mene, koje ne znan, na to gledaju ozbiljno a skoro ka na jedan povijesni događaj, ali već prije predstave sta sam na stranu Policije, Reda i Zakona jer sam ja i inače jedan lojalni građanin doduše vitren ali prizivam društveni red.
Tu sam doša odma u sukob s prijateljicon koja mi je omogućila sam ulaz na premijeru.
Nazvala me Konzervativcen, u čemu ja vidin jednu višeslojnu provokaciju.
Prvi dio predstave opisuju se ti događaji.
Policija je ubila jednoga od tih je li se reče protestanata. Prosvjednika.
Taj je tija udrit policajca praznon bocon za gašenje požara, naglašavaju praznon.
Drugi dio neki rokeri praše glumci viču ne čujen ih ništa.
Pripa sam se da mi je sluh oslabija, ali posli na Domjenku svaćan da nisu čuli ni drugi.
To ih nije uzbuđivalo, oni hvale rokerski bend.
Sad mi to opet ide na kurac jer opet ću ispast Konzervativac jer želin čut šta glumci govore, to bi bilo za očekivat ako smo u teatru?
Ili ipak ne?
Oden uzet na kartonski pjat za pojist i zaustavin režisera i pitan je li to tako tribalo bit, da se ne čuju glumci?
- Kad su demonstracije velika je gungula i malo čuješ ali većinu toga ne čuješ.
Ne možeš protiv njega ipak je on režiser i ja pokušan zadnji argument:
- A je li to glumce frustrira da ih publika ne čuje?
Govori Režiser evo ti glumica neka ti ona odgovori...
- Ne frustrira.
Imaš i ti pravo, mislin se tako bi i ja zna, govorija bi jen dva tri, neće se niko bunit kad ne čuje.
Malo sam prilađen, vadin klasični rubac za oseknit se ali sitin se ispast ću konzervativac jer sad svi imaju papirnate maramice, pa brišen surlu potajice.
Ja sam reka da su '68 bili neki pobunjenici i Bler, Joška Fišer i Klinton ali da su to pametni ljudi i opet su ušli u jednu Kolotečinu, Normalnost, ali ne mogu se kontreštavat sa Prijateljičinon sestron koja misli da je 11/9 prijevara naftnoga lobija, a čujen i novo, da je i Perl Harbur izmišljen, malo sam i popija vrime mi je ić doma u Split.
Nemoš pobijat te teorije, i ja ću okrenit taktiku naopako, pričat pizdarije pa neka me drugi demantiraju počet ću od samih početaka, od Ivice i Marice, ja mislin da su oni ubili dobru staricu, bacili je u vatru, opljačkali i proglasili za višticu, ajde ti dokaži suprotno, nema svjedoka.
Post je objavljen 24.10.2006. u 01:08 sati.